ДРАГАНА ОГЊЕНОВИЋ

На мојој првој етикети стајало је Made in Srbija, иако смо тада још били Југославија. Прошло је много од тога, али када сам у иностранству, као и тада, и даље се осећам тотално заборављено и напуштено, као човек без идентитета, корена и државе.

Када сам почињала своју сопствену причу, у Србији, морам рећи да сам више инстинктивно ишла према формирању неког свог идентитета. Тада се није то често звало тим модерним, данашњим, именом.

Данас се можда и превише прича о брендирању Србије, али ми је, без обзира, драго што је неко започео ту причу. Ипак, боље данас него никад.

Такође, мислим да је овде конзумент потцењен, јер сваки пут се грдно изненадимо успехом флаше вода-воде која је тако савремено дизајнирана. Очигледно да добар дизајн може бити добро прихваћен, само је потребно срце у јунака, да га понуди, да истраје у томе, али и неко да му поверује.

Суштина напретка брендова код нас би била у томе да се системски, помогне онима који су већ показали издржљивост у последњих 15 година, који су освојили поверење и наравно, помало, створили простор за нове.

Некако се увек трудимо да пронађемо нове ствари и почнемо од почетка, а старе никада нисмо наставили. Чак и оно што је заиста било добро, запустили смо и оставили да умре само и заборављено.

Једноставно, свако живо биће има свој праг издржљивости, па и бренд.

Развијена друштва би то регулисала тржиштем, а у сиромашним, запуштеним и опљачканим пределима, као што је наш, то би требало да ради држава, наравно, ако јој је до тога стало.

На крају, ако желимо да сазнамо шта је српски бренд, није лоше да питамо оне који нас виде објективно – споља: странце. Они непогрешиво стигну до оригинала.

Заиста мислим да је новац мање потребан генералној промоцији већ је потребно помоћи оно мало брендова које имамо, а који пате од вишегодишње исцрпљености сналажењем.

Верујем да презентације морају да постоје, нарочито зато да би се писали извештаји, али ово ми личи на причу о маратонцу који је најбржи и најиздржљивији, стигао на циљ, а онда му кажете супер, ми ћемо потрошити новац на причу о теби и себи, али за храну и воду нема новца.

Време за нас је да престанемо да посматрамо медије шаблонски, јер су се медији давно помешали. Пуно помињани Егзит успео је само зато, што је заборавио да треба да прави досадни рецитал, већ фестивал нове музике. Можда би чак био користан приручник за нове медије.

Што се тиче текстила, made in srbija је за мене увек била предност, а не мана, јер нас сматрам озбиљно конкурентним у домену производње текстила. Тачније, мислим да смо то били.

Многе државе су смислиле како да помогну текстилне брендове, па је тај веома успешан рецепт, просто потребно само преписати.

И још, не могу се сви третирати исто. Потребно је разликовати брендове који су масовни и који производе новац и оне који су брендови из културе чије је развијање споро и захтева новац.

Мислим да ми као држава нисмо одлучили шта је то на шта бисмо били поносни и овде али и у иностранству.

И ето конфузије. А и немамо више времена да почнемо од деведесетих, већ морамо журити напред и у исто време поправљати пропуштено.

Краси нас и још један интересантан синдром. Волимо да помогнемо када је посао већ завршен, а заврзлама је у препознавању на време. Када дође до сликања са готовим производом, ту је већ крај.

Заборавих једну врло важну ствар, а то су економски услови. Све док се производња, а бренд подразумева производњу, буде третирала као луксуз, а фаворизовала искључиво трговина, тешко ће се правити српски брендови. Зато их данас и бројимо на прсте. Сећате се филма: "И коње убијају, зар не?"