Република Српска има велики број саговорника и партнера на међународној сцени

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Ва­шинг­тон – Од уво­ђе­ња бон­ских овла­шће­ња по­сто­ји ви­ше од 800 од­лу­ка ко­је је на­мет­нуо ОХР, али је те­шко иден­ти­фи­ко­ва­ти ко­је су од њих нај­ви­ше ути­ца­ле на од­вра­ћа­ње стра­ног ка­пи­та­ла, од­но­сно ло­шу по­слов­ну кли­му у чи­та­вој БиХ. Мо­гао бих мо­жда по­себ­но да из­дво­јим од­лу­ку из 2005. го­ди­не, ко­ја се од­но­си на за­мр­за­ва­ње др­жав­не имо­ви­не и ефек­тив­но је бло­ки­ра­ла ви­ше од 15 ми­ли­јар­ди аме­рич­ких до­ла­ра у по­тен­ци­јал­ним ин­ве­сти­ци­ја­ма. Иако пр­во­бит­но ни­је до­био зва­нич­ну по­твр­ду од СБ УН да мо­же да пре­у­зме функ­ци­ју ви­со­ког пред­став­ни­ка, Кри­сти­јан Шмит је 2022. го­ди­не про­ши­рио за­мр­за­ва­ње на ре­ке, по­љо­при­вред­но зе­мљи­ште и шу­ме и та­ко до­дат­но об­у­хва­тио шест од­сто по­вр­ши­не Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Ми смо се од­јед­ном на­шли у си­ту­а­ци­ји да су стра­ни ин­ве­сти­то­ри уло­жи­ли или хте­ли да уло­же у не­ке про­јек­те ко­ји су об­у­хва­та­ли за­мр­зну­та под­руч­ја, што је и за­мр­зло те стра­не ин­ве­сти­ци­је, ка­же у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку” Не­ма­ња Пло­тан, са­вет­ник пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске, чи­је ис­тра­жи­ва­ње и но­си на­зив „Ви­со­ки пред­став­ник, ни­ске стра­не ин­ве­сти­ци­је”.

От­куд мо­ти­ва­ци­ја баш за ову те­му, објек­тив­но не­до­вољ­но ис­тра­же­ну и не­за­сту­пље­ну у по­ли­тич­ком дис­кур­су Бал­ка­на?

Као млад чо­век, ко­ји је ро­ђен по­сле гра­ђан­ског ра­та у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, же­лео сам да раз­у­мем за­што је еко­ном­ска и по­ли­тич­ка си­ту­а­ци­ја у БиХ та­ква ка­ква је­сте. У сво­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма убр­зо сам схва­тио да су ства­ри до­ста ком­плек­сни­је и да стан­дард­на кри­ла­ти­ца „ми­то и ко­руп­ци­ја” не мо­же у пот­пу­но­сти да об­ја­сни до­ми­нант­не трен­до­ве. На За­па­ду се че­сто на­во­де и дру­ги еле­мен­ти, као што су не­раз­ви­је­ност тр­жи­шта ка­пи­та­ла или ма­њак тран­спа­рент­но­сти ин­сти­ту­ци­ја, као глав­ни фак­то­ри еко­ном­ске па­ра­ли­зе Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Ме­ђу­тим, ја сам као мла­ди ли­бе­рал оти­шао на па­нел-ди­ску­си­ју у Бе­чу на ко­јој се ди­ску­то­ва­ло о ЕУ ин­те­гра­ци­ја­ма БиХ и ту сам слу­чај­но на­и­шао на бив­шег ви­со­ког пред­став­ни­ка Вол­фган­га Пе­три­ча. На­кон па­нел-ди­ску­си­је усле­ди­ли су не­фор­мал­ни раз­го­во­ри, а ја сам се про­на­шао ме­ђу гру­пом сту­де­на­та ко­ји су по­ре­клом Бо­шња­ци. Го­спо­дин Пе­трич је при­шао сви­ма на­ма и про­во­ка­тив­но за­пи­тао: „Где је мој кип? Ја сам ва­ма Бо­шња­ци­ма на­пра­вио др­жа­ву и да ме­не ни­је би­ло, не би­сте је има­ли.” Ме­не је за­пра­во овај до­га­ђај нај­ви­ше ин­спи­ри­сао да кре­нем да се ба­вим овом те­мом, јер сам се за­пи­тао ка­ко је мо­гу­ће да је ово из­го­во­рио је­дан би­ро­кра­та, ко­ји је тре­ба­ло са­мо да над­гле­да им­пле­мен­та­ци­ју Деј­тон­ског ми­ров­ног спо­ра­зу­ма, а не да бу­де њен ин­сти­ту­ци­о­нал­ни ар­хи­тек­та. Да­ље сам у сво­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма ја­ко бр­зо до­шао до схва­та­ња да је зло­у­по­тре­ба бон­ских овла­шће­ња и по­зи­ци­је ви­со­ког пред­став­ни­ка за­пра­во био глав­ни раз­лог за ма­ли при­лив стра­них ди­рект­них ин­ве­сти­ци­ја. Сва­ки пут кад би ви­со­ки пред­став­ник на­мет­нуо не­ку од­лу­ку до­шло би до еро­зи­је ин­дек­са по­ли­тич­ке ста­бил­но­сти ко­ји об­ја­вљу­је Свет­ска бан­ка, а ко­ји је је­дан од глав­них ин­ди­ка­то­ра ко­је стра­ни ин­ве­сти­то­ри пра­те пре ула­га­ња у не­ку др­жа­ву.

На ко­ји све на­чин ви­со­ки пред­став­ник на­ру­ша­ва по­слов­ну кли­му у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и Ре­пу­бли­ци Срп­ској?

Би­ло би на­уч­но ско­ро не­из­во­дљи­во да сам у сту­ди­ју увр­стио свих 800 од­лу­ка ви­со­ког пред­став­ни­ка. За­то сам се у сту­ди­ји фо­ку­си­рао са­мо на пет гру­па од­лу­ка, за ко­је сма­трам да су има­ле нај­ве­ћи ути­цај на од­вра­ћа­ње стра­ног ка­пи­та­ла. Кри­сти­јан Шмит је на­мет­нуо 114 из­ме­на из­бор­ног за­ко­на и ти­ме Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну учи­нио по­ли­тич­ки не­пред­ви­ди­вом. То је до­ве­ло до то­га да је БиХ до­би­ла не­ке од нај­ни­жих оце­на за вла­да­ви­ну пра­ва од Свет­ске бан­ке, Свет­ског про­јек­та прав­де, „Фри­дом ха­у­са” и мно­гих дру­гих, од ка­да се ови ин­ди­ка­то­ри ме­ре за БиХ. До­дат­но су на по­слов­ну кли­му не­га­тив­но ути­ца­ле из­ме­не Уста­ва, као и прак­са ко­ју је ОХР одав­но имао, а ко­ја се од­но­си на сме­ну де­мо­крат­ски иза­бра­них по­ли­тич­ких пред­став­ни­ка. Ако сте ви стра­ни ин­ве­сти­тор ко­ји уђе у пре­го­во­ре с иза­бра­ним зва­нич­ни­ци­ма, а њих пре­ко но­ћи сме­ни ви­со­ки пред­став­ник, ве­ро­ват­но ви­ше ни­кад не­ће­те по­же­ле­ти да уло­жи­те свој ка­пи­тал у БиХ.

Про­ве­ли сте јед­ну рад­ну не­де­љу у Ва­шинг­то­ну и Њу­јор­ку пред­ста­вља­ју­ћи свој рад, али и на са­стан­ци­ма у Свет­ској бан­ци и Ме­ђу­на­род­ном мо­не­тар­ном фон­ду са стра­ним ин­ве­сти­то­ри­ма. Ко­ја су њи­хо­ва пи­та­ња?

Имао сам при­ли­ку да раз­го­ва­рам с љу­ди­ма ко­ји су упо­зна­ти с под­руч­јем за­пад­ног Бал­ка­на, али ма­ло ко је за­и­ста упо­знат с ту­тор­ском уло­гом ОХР-а. Ка­да сам тим истим љу­ди­ма об­ја­снио бон­ска овла­шће­ња и да је ОХР за­пра­во ко­ло­ни­јал­ни управ­ник Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, они су би­ли у пот­пу­но­сти из­не­на­ђе­ни. До­био сам ве­ли­ки број пи­та­ња, на при­мер „ка­ко је то мо­гу­ће”, „за­што је то по­ли­тич­ки За­пад до­зво­лио”, „за­што се од Бо­сне и Хер­це­го­ви­не пра­ви ко­ло­ни­ја”, и мно­га слич­на. Ме­ни ни­ка­да ни­је би­ла на­ме­ра да по­ли­тич­ки или прав­но ка­жем ко­ју бу­дућ­ност ОХР тре­ба да има, јер ми­слим да ту реч тре­ба, пре све­га, да има­ју гра­ђа­ни Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и да­на­шњи пред­став­ни­ци пот­пи­сни­ца Деј­тон­ског ми­ров­ног спо­ра­зу­ма. Ја сам же­лео са­мо да из еко­ном­ске пер­спек­ти­ве де­мон­стри­рам за­што Бо­сна и Хер­це­го­ви­на при­вла­чи нај­ма­ње стра­них ди­рект­них ин­ве­сти­ци­ја у од­но­су на БДП у ре­ги­о­ну, упр­кос нај­бо­љим по­слов­ним усло­ви­ма. На­кон пред­ста­вља­ња мо­је сту­ди­је екс­пер­ти­ма из Свет­ске бан­ке и ММФ-а, као и до­но­си­о­ци­ма од­лу­ка у јав­ном и при­ват­ном сек­то­ру, по­ка­зан је ве­ли­ки ин­те­рес да се да­ље са­ра­ђу­је у ве­зи с овим пи­та­њем и да за­јед­но ви­ди­мо шта се мо­же ура­ди­ти да се по­бољ­ша це­ло­куп­на по­ли­тич­ка и еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја у зе­мљи. Ме­не ра­ду­је чи­ње­ни­ца што Ре­пу­бли­ка Срп­ска на­по­кон има озбиљ­не са­го­вор­ни­ке у Ва­шинг­то­ну и Њу­јор­ку.

Мла­ди сте и обра­зо­ва­ни на За­па­ду, а да­нас сте ве­ли­ки струч­њак. Прет­по­ста­вљам да ће­мо Вас још ви­ђа­ти на овој стра­ни Атлан­ти­ка. Ко­ји су на­ред­ни ко­ра­ци, то јест про­јек­ти ко­је пла­ни­ра­те у Сје­ди­ње­ним Др­жа­ва­ма?

На­ста­ви­ти с овом те­мом док по­сто­ји мо­мен­тум и са слич­ним еко­ном­ским про­јек­ти­ма, да­ље умре­жа­ва­ње са Ср­би­ма у ди­ја­спо­ри и рад на про­јек­ти­ма ко­ји би омо­гу­ћи­ли ве­ћу еко­ном­ску ин­те­гра­ци­ју Ср­ба и Аме­ри­ка­на­ца с ове стра­не Атлан­ти­ка пре све­га с Ре­пу­бли­ком Срп­ском, али и Ср­би­јом. Одр­жа­ни окру­гли сто имао је та­ко до­бар од­зив да су Ср­би ко­ји су при­су­ство­ва­ли мо­јој пре­зен­та­ци­ји од­лу­чи­ли да кре­ну да ра­де на ор­га­ни­за­ци­ји слич­них до­га­ђа­ја у остат­ку Сје­ди­ње­них Др­жа­ва где по­сто­ји за­па­же­на срп­ска ди­ја­спо­ра. Ја­ко ме ра­ду­је ова чи­ње­ни­ца, јер по­ка­зу­је не са­мо да је пре­по­знат ква­ли­тет сту­ди­је, већ је и де­мон­стри­ра­на же­ља ме­ђу Ср­би­ма из ди­ја­спо­ре да оста­ну по­ве­за­ни са сво­јим ма­ти­ца­ма. Ми из Ре­пу­бли­ке Срп­ске увек смо го­во­ри­ли ка­ко Дри­на ни­је гра­ни­ца, већ кич­ма срп­ског на­ро­да. Ми­слим да ова­квим умре­жа­ва­њем мо­же­мо и од Атлан­ти­ка да на­пра­ви­мо срп­ску кич­му. Ово ће Ср­би­ма у ди­ја­спо­ри да пру­жи сми­сао и на­чин по­ве­за­но­сти с отаџ­би­ном, а зе­мља­ма за­пад­ног Бал­ка­на, ко­је у еко­ном­ском сми­слу за­и­ста има­ју шта да пру­же, мо­же да омо­гу­ћи нео­п­ход­ни ка­пи­тал.

По­ве­ћа­ње при­су­ства ли­де­ра Ре­пу­бли­ке Срп­ске је при­ме­ће­но, ко­ју по­ру­ку би­сте има­ли за срп­ску ди­ја­спо­ру, по­себ­но из по­слов­ног сек­то­ра?

Ре­пу­бли­ка Срп­ска је по­ли­тич­ки ста­бил­на и има ин­сти­ту­ци­је ко­је су по­ка­за­ле да мо­гу да оп­ста­ну под ја­ким при­ти­сци­ма. По­ка­за­ла је да има фи­скал­ну од­го­вор­ност и спо­соб­ност да се но­си с гло­бал­ним иза­зо­ви­ма ко­ји су се по­ја­ви­ли од ње­ног за­че­ћа, али и ко­ји су до­ми­ни­ра­ли на­слов­ни­ца­ма но­ви­на у по­след­њих шест го­ди­на. Овим не мо­гу да се по­хва­ле мно­ге др­жа­ве из за­пад­не хе­мис­фе­ре. Упр­кос свим иза­зо­ви­ма, за­др­жа­ли смо ста­бил­ну фи­нан­сиј­ску си­ту­а­ци­ју, ни­зак од­нос ду­га на­спрам БДП-а, ко­ји је ви­ше не­го упо­ла ма­њи од гло­бал­ног про­се­ка. По­ка­за­ли смо да смо под­руч­је ко­је су Свет­ска бан­ка и „Фај­нен­шел тајмс” с раз­ло­гом још од 2011. го­ди­не у ви­ше на­вра­та про­гла­ша­ва­ли иде­ал­ним ме­стом за по­сло­ва­ње, а Ре­пу­бли­ци Срп­ској су да­ли епи­тет ма­лог ре­ги­о­на бу­дућ­но­сти, ка­да су је увр­сти­ли у топ 10 ме­ста за ин­ве­сти­ци­је. Овај епи­тет до­сад смо оправ­да­ли у ви­ше на­вра­та и тек ће­мо да по­ка­же­мо за­што тре­ба да бу­де­мо маг­нет за стра­ни ка­пи­тал, а по­себ­но за ка­пи­тал Ср­ба из ди­ја­спо­ре.

Свет је усред ге­о­по­ли­тич­ких пре­ви­ра­ња, по­го­то­во на Бли­ском ис­то­ку. Ка­ко се по­зи­ци­о­ни­ра­те пре­ма тим про­бле­ми­ма и да ли је о то­ме уоп­ште би­ло ре­чи то­ком ва­ше по­се­те?

Не­ми­нов­но је да је свет ушао у ста­ње ге­о­по­ли­тич­ке не­ста­бил­но­сти и да до­га­ђа­ји на Бли­ском ис­то­ку има­ју и ди­рек­тан и ин­ди­рек­тан ути­цај на под­руч­је за­пад­ног Бал­ка­на. Ми смо ма­ли по­ли­тич­ки ак­тер на ме­ђу­на­род­ној сце­ни, ко­ји тра­жи са­го­вор­ни­ке, а ко­ји је де­мон­стри­рао спо­соб­ност да и у ова­квим окол­но­сти­ма бу­де и те ка­ко при­ме­ћен од стра­не нај­ве­ћих свет­ских си­ла. Ме­ђу­тим, ни­јед­на зе­мља за­пад­ног Бал­ка­на не­ма ни по­ли­тич­ки ни еко­ном­ски ка­па­ци­тет да ути­че на курс тре­нут­них до­га­ђа­ја. Из тог раз­ло­га по­себ­но ми је дра­го што Ре­пу­бли­ка Срп­ска да­нас има ве­ли­ки број са­го­вор­ни­ка и парт­не­ра на ме­ђу­на­род­ној сце­ни и ми ће­мо на­сто­ја­ти да кроз са­рад­њу про­на­ђе­мо од­го­ва­ра­ју­ћа ре­ше­ња за све иза­зо­ве. Исто­ри­ја чо­ве­чан­ства по­ка­за­ла је да са­мо кроз ужу еко­ном­ску са­рад­њу и ин­те­гра­ци­ју мо­же­мо да пре­ва­зи­ђе­мо све оне фак­то­ре ко­ји су до­сад чо­ве­чан­ство до­ве­ли до стра­вич­них ра­то­ва, а ов­де нај­ви­ше ми­слим на два свет­ска ра­та. Ве­ру­јем да ова­кве пе­ри­о­де и епи­зо­де мо­же­мо да из­бег­не­мо са­мо кроз уску еко­ном­ску са­рад­њу и то су по­ру­ке ко­је сам по­слао и ко­је сам до­био за вре­ме по­се­те Ва­шинг­то­ну и Њу­јор­ку.