Вучићева трилема

Шта обичан човек очекује од политике? Наизглед не много – да живи удобно, да има сигурност и да се чује и поштује његов глас. Дени Родрик, турски економиста, своједобно је указао на проблем с којим се суочавају сва друштва у време економске глобализације. Тај проблем је по њему називан Родрикова трилема. Укратко и поједностављено, он је тврдио да се не могу у исто време остварити три циља: глобализација, национални суверенитет и демократија. Тешко је, каже он, остварити истовремено макар и два, а сва три је напросто немогуће.

Можда ће неко рећи да то није проблем јер шта ће нам уопште глобализација? Међутим, не треба много памети да се схвати да у данашње време без глобализације, односно без великих корпорација, слободног протока робе, новца, људи и прекограничних инвестиција постојећи начин живота и животни стандард не би били замисливи. Дакле, без обзира на идеолошке мантре за већину људи би тешко било да се одрекну блогодети које доноси глобализовани свет. Поменимо само интернет, тржне центре, кинеске радње, мобилне телефоне и да не набрајамо даље.

Многи сматрају и да је суверенитет данас превазиђена ствар, али када се суоче са његовим угрожавањем промене мишљење. Већина европских земаља сматра да би Србија требало да се одрекне свог суверенитета, али када се помене могућност да САД запоседну парче леда под називом Гренланд или да Русија запоседне делове Украјине насељене Русима онда сувернитет Данске и Украјине постаје најважнија ствар на свету зарад којих вреди ратовати са највећим војним силама.

Изгледа да једино постоји консензус око демократије шта год она значила, а у основи данас не значи много више од мирног преноса власти са једне на другу политичку странку уз поштовање одређених правила. Међутим, с обзиром на то да народ бира те странке, он има могућност да се определи за различите циљеве који могу бити супротни интересима великих корпорација или моћних војних сила. Другим речима, колико год поткопана демократија и даље значи утицај грађана на доношење различитих, па и економских одлука.

Ако погледамо како у пракси изгледају наведени избори могло би се рећи да су се, на пример, земље ЕУ у значајној мери одрекле суверенитета јер се обавезујући закони доносе у Бриселу. С друге стране, САД се, посебно у ери Трампа, одричу глобализације уводећи високе царине и излазећи из мноштва међународних организација. Најзад, Кина је дала предност глобализацији и суверенитету препуштајући да комунистичка партија у име грађана доноси најважније одлуке. Наравно, овде је реч о највећим светским силама које имају луксуз да релативно самостално бирају своје приоритете. Када је о мањим земљама реч на њихове изборе додатно утичу и притисци из окружења.

Можда је овде прилика да се читалац замисли над питањем шта би од наведеног он жртвовао.

Док читалац размишља, рећи ћу да се, извесно, пред истом дилемом налази и Александар Вучић. Чини се да он, супротно логици трилеме, покушава да оствари сва три циља истовремено, односно, што би народ рекао, да превари трилему. Ако би се судило само на основу јавних изјава, Србија у први план истиче суверенитет и економску глобализацију. Међутим, не само због притисака из ЕУ, већ и из разлога очувања унутрашње стабилности мора се и те како водити рачуна – често више него у другим земљама – о демократији. Стална истраживања јавног мњења управо сведоче о томе. На, пример, мада је економска логика подразумевала експлоатацију литијума, јавно мњење је, без обзира на мотиве, било против па се од тога, до даљег, одустало. Или, мада би логика сувренитета налагала употребу државне силе, већинско јавно мњење током прошле године не би подржало такав начин супротстављања демонстрантима па је полиција коришћена веома рестриктивно. Сваки пут када је у први план стављана демократија трпео је неки од остала два захтева, што само додатно потврђује неумољивост трилеме.

То су само два примера, али заправо, читаво време своје владавине Вучић балансира између захтева државе (суверенитета), народа (демократије) и окружења (глобализација). Резултат тог балансирања – ако се ствар гледа из перспективе да је чаша полупуна – јесте његово дуготрајно одржање на власти. Али ако се гледа из перспективе полупразне чаше, резултат су снажни истовремени притисци са више страна. Они којима је одбрана суверенитета на првом месту чак и по цену жртвовања економског развоја критикују га због компромисерске политике према питању Косова и Метохије. Они којима су дубље евроинтеграције најважније критикују га због суверенистичке политике. И једни и други га критикују због недостатка демократије, мада је искуство показало да је и у време суверенисте Милошевића, али у време евроентузијаста након 5. октобра било мање медијских слобода, а о осталим критеријумима ОДИХР-а не треба ни трошити речи.

Али ако је за утеху, и Вучићеви „непријатељи” имају сличне трилеме. ЕУ, или бар један њен део би волео да му види леђа, али тако да уместо њега не дођу тврђи суверенисти. Зато, мада им суштински смета суверенитет, критикују недостатак демократије не би ли привукли и део суверениста. Суверенистима то прија јер би се и они радо опростили од Вучића. Јасно им је да сами не могу да га сруше, али су, бар они промоћурнији, свесни и да би се све силе Европе уротиле да након њега дође неко ко би преко ноћи прихватио све захтеве Брисела. Управо то, као и чињеница да не постоје јасно дефинисане и организоване алтернативне политичке опције које би уобличиле евроентузијастичку и суверенистичку политику стварају привид да је могуће преварити трилему.

Верујем да је уважени читалац до сада одлучио шта би жртвовао. Сигурно је притом рачунао и да евентуално жртвовање суверенитета подразумева одрицање од КиМ, окретање леђа РС и прихватање кривице за распад СФРЈ и свих зала која су отуда проистекла. Без сумње и они који би жртвовали економску глобализацију су укалкулисали да би за малу земљу каква је Србија то подразумевало економску изолацију и значајно опадање животног стандарда. Најзад, и они који мисле да би најмање лоше било жртвовати демократију сигурно су бар помислили да то значи да их нико не би ни питао шта они мисле.

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа