Директан приказ зла

„Родољупце”, ужарено критичан и непопустљиво директан Стеријин комад о шупљем, декларативном национализму, редитељ Лари Запија је врло смело поставио на сцену Народног позоришта у Ужицу, опредељујући се за минималистички, брехтовски приступ. Сцена је дизајнирана функционално, врло шкрто: пар столица, низ сабласно висећих сијалица, рото-папир на којем извођачи исписују име комада који играју, датуме итд., ретки суреквизити. Та крајња сведеност сценских знакова, аветињски пригушено осветљење, као и ограниченост боја на црну и белу, осим визуелне атрактивности, имају и јасан метафорички смисао (сценограф Весна Штрбац, костимограф Снежана Ковачевић).

Један од најрадикалнијих редитељских поступака у овој представи јесте полна транспозиција ликова – Лепршић, Смрдић, Гавриловић, постали су Лепршићка, Смрдићка, Гавриловићка, док су Зеленићка, Милчика и Нанчика постали Зеленић, Милчи, Нандор. Ова инверзија се може схватити као артикулација идеје о пребацивању одговорности на женски род, односно тезе да су жене главни кривци за недавну вртоглаву помаму насилног родољубља. Тачност ове тезе је, наравно, дискутабилна, али је она, овако презентована, у позоришном смислу, врло занимљива јер подстиче расправу, на плану садржаја, као и форме.

Брехтовска средства укидања илузије подразумевају, између осталог, фокус на извођаче, односно, овакав редитељски концепт тражи непогрешиву прецизност и уверљивост глумачких интерпретација, што ужички ансамбл храбро остварује. Њихова игра представља синтезу реализма и стилизације. У глуми су присутне емоције које изазивају идентификацију публике, али се она и непрестано нарушава, доводи у питање, што иницира и критичко мишљење. Илузија се кида различитим поступцима отуђења – глумци саопштавају имена ликова које представљају, најављују сцене, радња се често прекида песмама (звуке у представи производе сами извођачи).

Тијана Караичић игра Лепршићку која отелотворује најстрашнији облик лажног родољубља – неумерен, агресиван, трагично заслепљујући. Ивана Павићевић ствара лик госпође Жутилов суздржаније и рационалније, а Тања Јовановић и Биљана Здравковић играју Смрдићку и Шербулићку, брбљиве и тупаве малограђанке. Бојана Зечевић, оправдано уздржаније и хладније, наступа у улози Гавриловићке која је њихов антипод, нека врста луцидног резонера који доводи у питање њихове ставове, кочећи захукталу ерупцију неискреног национализма.

У складу са основном идејом о женској кривици у изазивању тог пакленог цунамија патвореног родољубља, мушки ликови у представи сасвим су у сенци жена – маргинализовани, беспомоћни, закржљали. Слободан Љубичић мекано игра Зеленића, који смирено, самоуверено и благонаклоно просипа низ националистичких клишеа што, због те упрошћене мекоће говора, има патетичан смисао. Светислав Јелисавчић ствара лик Нандора, супруга Жутиловке, такође скромног и повученог, а Немања Јовановић Милчија, њиховог сина, превише стидљивог, помало и аутистичног, што се све може схватити као део идеје о повратку матријархата.

Доследно радикалан редитељски приступ Ларија Запије у сценском тумачењу Стеријиних „Родољубаца” сасвим оправдава идеју њихове продукције и може послужити као одличан пример новог, инвентивног, смелог интерпретирања наше драмске традиције. Одбијајући могућност илустративног, музејског и мртвачког третмана класике, редитељ се непоколебљиво упустио у истраживање савремених значења овог текста, али и самог сценског језика. Лари Запија је пронашао врло продоран и брутално директан начин приказа есенцијалног зла које производи одвратно лажни, напумпани, силиконски патриотизам.