Превелике амбиције

Балет Народног позоришта у Београду извео је, као своју прву премијеру ове сезоне, балет Дон Кихот, Лудвига Минкуса, у кореографској обради чувеног руског играча и кореографа Владимира Васиљева. Овај играч је својим сјајним интерпретацијама балетске класике, заједно са Плисецком, Лијепим, Максимовом... обележио златно доба Баљшог театра, гостовао на многобројним сценама широм света, а број награда које је добио готово да премашује велики број остварених улога.

Балет Дон Кихот чији либрето позајмљује ликове и основну идеју из Сервантесовог романа, један је од најизвођенијих. На сцену Народног позоришта постављен је 1931, а ово је његова четврта верзија. Она обухвата оригинал који је Маријус Петипа поставио на сцени Баљшог театра 1869. године, који су затим дорађивали Горски и Голезовски, да би сада у њега и Владимир Васиљев унео неке измене – спојио је први и други чин, убацио прологе, као и велики антре на почетку другог чина, сјединио улоге Уличне играчице и Мерцедес, убрзао темпо...

Међутим, ове промене нису суштински допринеле квалитету поставке, а основни проблем са којим се суочава ова верзија Дон Кихота јесте неусклађеност сцене Народног позоришта и броја играча, као и техничка неусклађеност кореографских елемената са могућностима одређених младих солиста. Као искусан кореограф и играч, Васиљев је морао знати да сцена скромних димензија не може да поднесе размере једног спектакла, већ да ће тако деловати натрпано, помпезно, загушено. Костими као да су подржавали ту инклинацију кичу, па су вијориле заставе чак осам тореадора, док су у другом чину уместо белих пачки у слици Сна пред гледаоцима дефиловале балерине у розе, љубичастим и плавим пачкама, што је заједно са осам малих Амора деловало као призор из неке представе за децу. Пролози су успорили радњу а друга слика у циганском табору урађена је доста нејасно и конфузно. Такође, кореограф је морао проценити да би одређене техничке елементе требало прилагодити играчима Београдског балета. Читавом пројекту се заправо морало приступити много рационалније и промишљеније.

Бројни ансамбл био је ипак одлично увежбан, Другарице – Ивана Козомара и Миља Ђурић у првом чину биле су шармантне и убедљиве, а Тамара Ивановић као Мерцедес технички и сценски супериорна, ако се изузме мали пех и проклизавање на самом крају представе. Дејан Коларов није био прави избор за улогу Тореадора, па се овај, иначе даровити играч, мучио у улози која му не лежи. У свом лошијем издању био је и Јован Веселиновић у улози Базила. Премијера, психолошки притисак и неусклађеност техничких захтева учинили су своје, па је овај млади солиста деловао несигурно и био не баш поуздан партнер првакињи балета Ани Павловић. Она је пак била изузетно убедљива у улози Китри, драмски изражајна, технички прецизна, са одличном вртешком и сигурним, лепим балансима. Разиграна и шармантна, Ана Павловић је носила највећи терет представе, и са лакоћом одолевала изазовима брзог темпа.

Изванредну интерпретацију имала је и Олга Олћан у улози Циганке, па је њена драматична, изражајна игра заслужено испраћена овацијама. Коректне улоге остварили су и Светозар Адамовић као Санчо Панса и изузетно шармантан Денис Касаткин у улози Гамаша.

Оркестром, који је био изненађујуће тих у првом делу, али коректан у интерпретацији, дириговао је Јоханез Харнајт.

Иако је рад са Владимиром Васиљевим, и његовим асистентом Виктором Барикиним сигурно био драгоцен за наше играче, неоспоран је закључак да је ова поставка Дон Кихота, у потреби да дочара дух и темперамент Шпаније отишла предалеко и изгубила на својој стилској префињености. Представу је требало и у стилском и у техничком смислу прочистити, и креирати са мање амбиција и мање помпезности.