Помирити се унутар себе

Питање о томе како Србија може променити представу о себи у свету наметнуло ми се први пут пре 16 година, када сам напустила Београд и дошла у Швајцарску. Јасан одговор немам ни данас. Али ме је овдашња а приори негативна перцепција Србије, чак и након октобарског преврата 2000, упорно подсећала на то да одговор на питање које се овде поставља није ни могућ без одговора на једно друго, које му претходи: Како да Србија унутар саме себе помири представе о себи након протекле дведеценије? Да ли је спремна да се суочи са теретом колективне срамоте како би уверљиво одбацила неоправдани терет колективне одговорности, без обзира на то што „други” на овим просторима очигледно још увек нису на то спремни ? Има ли у Србији снаге, проистекле из минимума опште сагласности и максимума историјске одговорности, да се искрено каже које вредности утемељују наш садашњи државни пројекат и наш идентитет; куда желимо и како да то остваримо? Само тако ће Србија коначно постати реална у процени сопствене (не)моћи у европским и глобалним размерама и способна да се легитимно и уверљиво бори за своје интересе.

Реч је, дакле, о томе да Србија не може (покушати) да поправи слику о себи у свету уколико се не суочи с разлозима свога неугледа. При том пре свега имам у виду разлоге који у бити нису повезани са политички оркестрираном и медијски изведеном демонизацијом овога народа и ове државе само зато што су се – историјски и геостратешки гледано, и поједностављено речено – нашли на путу који су за њих одредили светски моћници, а којим они нису вољни да иду.

Разлога за дубоко незадовољство самом собом Србија има више него довољно. Они не леже само у тамним странама улоге (такође и) Срба и Србије у ратовима током распада и за распад заједничке државе. Они се препознају у свакодневици готово свих облика јавног живота. Сфера политике остаје талац системских слабости у државним институцијама и готово надреалне вулгаризације политичког плурализма: свађалачки а често и пиљарски сукоби постали су правило – дијалог о различитим политичким опцијама изузетак. Другим речима, Србија још увек нема политику у свом основном демократском значењу. Само тако се може објаснити да неки наши политичари са импресивном лакоћом и несанкционисано крше начело одговорности јавне речи. Они се, наиме, не устручавају да с времена на време јавност „дарују” неодговорним изливима оптимизма и обећањима о питањима од судбоносног значаја за ову земљу. Догађаји или изјаве страних званичника демантују их по правилу најкасније у року од недељу дана. Бољег „рецепта” за делегитимизацију демократије у друштву које још није демократско – нема!

За садашњу ситуацију Србије искуство других, такође, малих народа тешко да може бити поучно. Стање у Србији представља најекстремнији, па зато и најбруталнији емпиријски доказ јединствене природе и домашаја посткомунистичке транзиције. У Србији се још безуспешно трага за претпоставкама демократског идентитета, и то у условима када народ и даље не зна коначну одлуку о границама сопствене државе! Трагичност овога парадокса је историјских размера, колико год нас управо историјско искуство учи да је„велики свет” ретко имао разумевања за оне народе на овим просторима који су себе видели као легитимне субјекте сопствене историје.

Питање које се логично намеће гласи: Да ли је Србија уопште у стању да саму себе поправи како би за све добронамерне и објективне у свету поправила слику о себи? Вреди ли покушати? Наравно да вреди! Само Србија која верује у то да има будућност биће у стању да се историјски примерено и морално одговорно суочи са својом недавном прошлошћу. Између неславне прошлости и неизвесне будућности је тескобна садашњост којој Србија мора погледати у очи како би нашла довољно снаге да је мења. То би уједно био и чин у прилог обнављању разложног самопоуздања оне Србије која је спремна да се аргументима а не понижавањем и снисходљивим одрицањем сопственог идентитета бори за побољшање слике о себи у свету.

Опште је место да је улога елите у оваквим временима пресудна. Тиме и њена одговорност поприма размере нетипичне за државе и друштва са „уобичајеним” проблемима, укључујући и најновију глобалну економску кризу. Елита Србије,међутим, морала би пре свега да „поради” на сопственој професионалној и моралној одговорности, уколико не жели да у историју уђе као недорасла проблемима који разарају саму друштвену и државну супстанцу ове земље. Ово је заправо егзистенцијални изазов за Србију. Он не важи само за политичку, већ и за интелектуалну и уметничку елиту Србије.

Институт за федерализам, Фрибур