Кад је Србија крива за све: стара балканска навика тражења спољног кривца

Оптужбе о „српском утицају“ можда звуче политички ефектно, али остаје питање – могу ли се унутрашњи проблеми једне државе решавати тако што ће се одговорност пребацивати преко границе?

На Балкану постоји једна политичка константа која опстаје без обзира на изборе, идеологије и промене власти. Кад ствари крену лоше код куће, када грађани изгубе поверење у институције, када млади масовно одлазе или европске интеграције запну, готово по правилу појављује се потреба да се пронађе спољашњи узрок проблема.

Овог пута, према лидеру македонског СДСМ-а Венку Филипчеу, међу разлозима се појављује и Србија.

Филипче упозорава да Северна Македонија не сме дозволити да је „српски и руски утицај одгурне од европског пута“. Тa изјава звучи озбиљно, готово драматично. Све то изговорио је у македонској престоници, на скупу о путевима ЕУ интеграција

Међутим, озбиљне оптужбе траже озбиљне аргументе. Управо ту настаје проблем.

Шта конкретно представља тај српски утицај? Које одлуке Скопља доноси Београд? Који европски процес Србија блокира Северној Македонији? Где су чињенице које би показале да Србија активно ради против европске будућности свог јужног суседа?

Одговора нема, јер чињеница, доказа, иницијација – нема.

Уместо тога, добили смо нешто жто изгледа као  политичка формулација довољно широка да може значити готово све и ништа. У балканској политици такве формулације нису новост, оне су се показале и као опасност и као токсичност која све около трује.  Оне имају једноставну сврху — пребацивање фокуса са домаћих проблема на спољне факторе, уз ризик да генеришу даље свађе.

А проблеми Северне Македоније нису настали у Београду.

Није Србија водила унутрашње политичке сукобе у Северној Македонији, нити доносила одлуке које су изазивале подели и  разочарање дела јавности.

Истина је да Балкан као уосталом и тај Брисел и Европа коју Филипче свим срцем жели. Имамо дугу историју међусобних утицаја. Има их Србија, има их Северна Македонија, има их Мађарска, Турска, Немачка, Русија, Америка и Европска унија. Мале државе готово никада не живе у политичком вакууму. Али постоји разлика између сарадње, политичког утицаја и директивног управљања туђом политиком.

Данас Србија и Северна Македонија имају трговинску сарадњу, инфраструктурне пројекте и заједничке интересе. Могу постојати политичке разлике, могу постојати различити погледи на међународна питања, али претварати Србију у главни разлог европских проблема Скопља делује више као политичка порука намењена домаћој публици него као озбиљна геополитичка анализа.

Посебно је занимљиво што се европски пут често представља као нека врста једносмерне улице на којој сваки застој мора имати спољног кривца. А искуство региона говори другачије.

Институције, правосуђе, економија и поверење грађана не граде се у амбасадама нити преко границе.

Кад се из Скопља земаљским путем иде у ЕУ по правилу се пролази кроз Србију, А и не мора, ето Грчка и Бугарска су исто из породице ЕУ па Македонци њих не виде као сметњу. Или виде а то не показују..

Можда је лакше Филипчету да свали све на Србију него да одговори на питање зашто млади из његове државе одлазе, зашто расте неповерење грађана и зашто се европска обећања годинама сударају са политичком стварношћу.

На Балкану смо превише пута гледали исту представу, само се мењају имена „криваца“.