Код лажног сведока

У савременим кривичним поступцима тежиште доказивања је на материјалним доказима, а, пре свега, на траговима и предметима кривичног дела, али ни једна кривична процедура се не одриче доказивања саслушавањем сведока и у свим кривичним поступцима дужност је сведока да се, када буде позван, заиста и исказује пред судом. Тога су ослобођена само одређена лица (на пример, брачни друг окривљеног и неки његови блиски сродници, итд.) исто као што одређена лица или не могу бити никада саслушана као сведоци (на пример, бранилац окривљеног о ономе што му је окривљени као браниоцу саопштио) или могу бити сведоци тек када се за то испуне одређени услови, као када се, на пример, ради о лицу које је дужно да чува тајну.

Истинито исказивање пред судом је кључна правна обавеза сведока и његова врхунска морална дужност, а сведок је дужан да говори истину и да ништа не прећути. И једна од десет Божјих заповести јесте забрана сведочења против ,,ближњег свог". Како је Божја казна углавном неизвесна и како се мало ко реално боји такве казне, па људи, нажалост, често чине и теже грехове од лажног сведочења, правни систем инкриминише давање лажног исказа сведока. Лажно исказивање пред судом представља кривично дело, али то, наравно, ипак не значи да у судским, па и кривичним поступцима нема лажних исказа. Напротив, некад је сасвим очигледно да се ради о лажном исказу, али се конкретно кривично дело често не може лако доказати, јер у многим ситуацијама није јасно да ли је одређени сведок свесно исказивао неистину или се радило о његовој "слабој меморији", неразумевању са судом, забуни и сличним околностима.

Исказ сведока је скуп трију фактора: перцепције, то јест опажања одређеног догађаја чулима, тако што неко нешто види, чује, итд., затим, меморисања опаженог, то јест памћења оног што се сазнало, те коначно – репродукције опаженог и запамћеног. Али, како ни један човек није неки безгрешни уређај за опажање, меморисање и репродуковање и како се сви људи међусобно разликују по таквим својим способностима, чак и у односу на потпуно исти догађај, било би, по логици ствари, увек онолико мање или више различитих верзија садржаних у исказима људи као сведока, колико је самих тих давалаца исказа. То је уобичајено и суд то увек узима у обзир када доказно оцењује исказ сведока.

Међу српским адвокатима који се појављују као браниоци у поступцима пред Хашким трибуналом, одавно кружи анегдота о једној хашкој кафани, где се окупљају адвокати и други актери поступака са подручја СФРЈ, названој веома илустративно – ,,Код лажног сведока". Недавно је на подручју СФРЈ велико узбуђење изазвала првостепена пресуда Хашког трибунала којом је капетан Радић ослобођен свих оптужби. За тај је поступак карактеристично и да суд неким сведоцима није поверовао, а таквих случајева је било и раније, али се један од њих издваја као посебно занимљив.

Први оптужени пред Хашким трибуналом је био Србин из БиХ Душан Тадић, који је у првом степену осуђен на казну од 25 година затвора, да би потом апелационо веће ту казну смањило на 20 година. У том је кривичном предмету дошло и до посебно тешког компромитовања института ,,заштићеног сведока" у поступку пред Хашким трибуналом, што је иначе већ и у стручној литератури добило свој метафорични назив – ,,препарирање сведока". Сведок Д. О. се у августу 1996. године појавио на претресу против Тадића као ,,сведок Л". Суђење је било затворено за јавност, а сведок је после полагања заклетве изјавио да је Тадић у српском логору Трнопоље у северној Босни, где је тај сведок, наводно, био стражар, више заробљеница силовао а више заробљеника убио. Потом је тај сведок у октобру исте године признао да је од муслиманских босанских власти био принуђен да лажно сведочи, а да га је војна полиција БиХ уз страшне претње и мучење ,,припремала" за давање лажног исказа против Тадића. Многи ауторитети из међународног кривичног права су се потом аргументовано залагали за позивање власти БиХ на одговорност јер је та држава прекршила своје међународне обавезе тиме што су њени службеници мучили човека да би га приморали да лажно сведочи, те га за то још и посебно припремали. Нажалост, такво питање се у пракси није поставило, и БиХ, у међународноправном смислу, као ни њени службеници, у смислу индивидуалне кривичне одговорности, никада за то нису одговарали. Ни сведок који је лажно сведочио није позиван на одговорност због тога, мада је то предвиђено правилима Трибунала. Да је до тога дошло, Д. О. би се могао аргументовано позивати на поступање под принудом, што би се у кривичноправном смислу, могло третирати као давање лажног исказа у крајњој нужди. Не би било ни морално оправдано да овај сведок, након свих ужаса које је претрпео, буде још и кажњен зато што је мучењем приморан на давање лажног исказа, али је заиста нелогично да нико од званичника БиХ, умешаних у случај, а посебно особе које су мучиле сведока, те га плански инструисале на давање лажног исказа, не буду позвани на одговорност, те сносе озбиљне консеквенце свог противправног понашања.

Професор Правног факултета у Београду