Помажу власти ако је критикују

Одавно у својој историји Србија и српски народ нису били на тако ниском рејтингу у међународној заједници као при завршетку 20. столећа. На сву срећу,деведесете су календарски иза нас, да ли и политички? Ако Србија креће другим путем, а мора, шта јој је чинити? Има Србија интелектуалног потенцијала и вековима наталожене народне мудрости да дефинише своје националне и државне интересе, да крене напред?

Десио се 5. октобар као политичка промена. Треба нам друштвени преображај, раскид са несрећним деведесетим и привредни просперитет. Призивање „светле” ближе и посебно даље прошлости и горчина због спољних неправди које су нам чињене неће нам пуно помоћи. Ипак, да ли Србија може у истински преображај, у поправљање веома лошег имиџа, а да не направи објективну анализу деведесетих? Неће бити да су проблеми производ само страног фактора и да Србија није имала избора. Ако је несрећна политика тог времена виновник и(ли) саучесник онога што данас испаштамо, а јесте, како то да је стегоноше 5. октобра олако рехабилитоваше? Да ли само зарад власти? Генерација која је то све проживела и данас испашта мора да донесе свој суд и сваку политику, њене идеологе и извршиоце стави на своје место. Међустраначка рехабилитација декларацијама је медвеђа услуга ономе ко ју је направио. Надајмо се да то неће послужити као преседан. Није ваљда да нам је по оној хришћанској „покајник дражи од десет верника”.

Да ли као резултат рехабилитације, опет се неретко чује ехо деведесетих: „Србија се сагињати неће”. Други постављају дилему „стајати усправно или пузити”. Србија се сагнути мора, али сама пред собом. Не пред другим, ако нам то неко уопште и тражи. Да се пресабере, сагледа где је. Да по европским законима, без обзира на то да ли ће и када бити члан ЕУ, коначно почне да уређује запуштену и неуређену државу. Да дефинише своје националне и државне интересе, да о њима постигне општи унутрашњи консензус. Да коначно престане са предизборним замајавањем народа о „две Србије”. Политички плурализам и парламентарна демократија да, али шта ћемо са оним што данас у транзиционом капитализму доживљавамо – државо, продај све па ћемо живети у демократији.

Има више примера у дипломатској историји, чак и недавној, како су поједине земље доживеле свој препород. Страначкој елити, која нас уводи у демократију без материјалне супстанце, као да то ништа не значи. Веома поучан би нам био пример Јапана после Другог светског рата. Бомбама, чак и атомским, најразрушенија земља света са уништеном економијом постаде друга економска велесила, а Јапан цењена и уважавана држава. Знала је да свог победника, како ми својевремено рече високи функционер владајуће партије, оберучке загрли, а сада га богами помало и давимо”. Заиста и„даве” са педесетак милијарди трговинског суфицита и великом купљеном имовином. Прошли су кроз катарзу и сопствену транзицију, упркос издиктираном уставу, обновили привреду а ништа не продадоше. Створише велике фирме светског угледа а ове генерисаше, уз помоћ државе, у мала и средња флексибилна предузећа која знају за кога производе. А знају ли и имају ли за кога наши да производе? Тако је када се цени рад, поштује хијерархија, уводи ред, стимулише колективни дух, захтева одговорност. Узори се не могу пресликавати, али могу користити.

Поред општих сазнања о моћи и немоћи, раду и нераду, слози и неслози владе и парламента и још више критика јавности да страначка елита ставља у први ред страначке, а не државне интересе, поставља се питање: а шта је са интелектуалном нестраначком некомпромитованом елитом, као незаобилазним фактором за препород Србије. Кад сам пријатеља, врсног новинара, упитао зашто се та елита ућутала, он је одговорио питањем – а да ли данас такве уопште има. Итекако има, а ако се буде понашала у складу са мишљу великог српског писца о „смутним временима” биће то лоша услуга српском народу. Свака власт нађе начина да корумпира интелектуалца. Потребна су нам мишљења и анализе оних интелектуалаца који приступају проблемима са властитим оценама, насупрот сакривању иза ауторитета, бежању у историју, што дубљу то лично безбеднију, прорицању будућности на основу „wishful thinking”. Према свакој власти, по речима једног филозофа, интелектуалци треба да се држе по страни, на дистанци. Највећа помоћи оној власти коју подржавају биће у томе ако је критикују. Одговорност интелектуалне елите за будућност Србије, посебно њен допринос у садашњем преломном тренутку, огромна је. Зато су нам потребни сви умови српског народа, И то баш сада.

Амбасадор у пензији