Драгијевић не може да одговара због помоћи крвном сроднику

Виши суд у Неготину обуставио је кривични поступак против Радослава Драгијевића (75), који је против њега вођен због непријављивања убиства двогодишње Данке Илић 26. марта 2024. године и помоћи двојици окривљених да су починили ово кривично дело, јер по закону не може да одговара због помоћи крвном сроднику, односно сину Дејану Драгиjевићу (50), који је оптужен да је у саизвршилаштву са Срђаном Јанковићем (50) одговоран за смрт девојчице.

Како је за „Политику” речено у овој правосудној установи, суд се приликом доношења ове одлуке руководио примедбама Апелационог суда у Нишу, који је пре недељу дана потврдио оптужнице против Дејана Драгиjевића и Срђана Јанковића, док је ону против Радослава Драгиjевића вратио на поновно одлучивање.

– Апелациони суд у Нишу нам је наложио да оценимо да ли стоји оптужба против Радослава Драгијевића. Могли су, примера ради, да наложе да предмет вратимо Вишем јавном тужилаштву у Зајечару, које је подигло оптужницу. После већања, трочлано Кривично ванрасправно већe нашег суда одлучило је да оптужбе не стоје зато што се у закону наводи да када помажете свом директном крвном сроднику не можете да учините кривично дело. Одлуку не сматрамо храбром, како је неки коментаришу, него „нормалном” и очекиваном – речено је за наш лист у неготинском Вишем суду.

Напомињу да је ово првостепена одлука и да против овог решења Више јавно тужилаштво у Зајечару има право жалбе у року од три дана од његовог пријема Апелационом суду у Нишу.

– Претпостављамо да ће се тужилаштво жалити. Одлуку је донело трочлано КВ веће, после већања – кажу у неготинском Вишем суду.

На питање како је дошло до тога да после нешто више од месец дана када је потврдио оптужницу против све тројице окривљених суд донесе супротну одлуку и обустави кривични поступак против Радослава Драгијевића, у суду кажу да „можда нису обратили довољно пажње први пут”.

– Ово је део на који ми прошли пут, можда, нисмо обратили довољно пажње. Више смо се упуштали у оцену оптужбе према првоокривљеном и другоокривљеном. Да ли смо у праву или не, одлучиће Апелациони суд у Нишу – речено нам је у суду.

Како сазнајемо, Апелациони суд у Нишу је образлажући своју одлуку навео да је чињенични опис дела у односу на Радослава Драгијевића противречан сам себи и правно неодржив, јер навођење да је овај окривљени оправдано сумњив да је помогао окривљеном Срђану Јанковићу и није га пријавио као извршиоца тешког кривичног дела, нема потврду у чињеничном опису дела, с обзиром на то да садржи искључиво опис помагања свом сину Дејану Драгијевићу као саизвршиоцу тешког убиства.

Како се наводи, из описа у оптужници произилази да је Дејан Драгијевић, у договору са Срђаном Јанковићем учествовао у убиству девојчице, а потом њено тело донео у своју кућу.

– Непосредно после убиства детета, тело је Драгијевић, из описа у оптужници, са депоније донео у своју кућу у селу Злот, уз знање свог оца Радослава Драгијевића, а потом опет тело преместио, односно оставио у некој напуштеној кући – наводи се у овој одлуци.

Суд је појаснио да по закону извршилац кривичних дела која су Радославу Драгијевићу стављена на терет не може да одговара уколико је помоћ након извршеног кривичног дела пружио крвном сроднику, или га није пријавио. У конкретном случају, закључено је, суд је занемарио да је Драгослав Драгијевић помогао и није пријавио сина.

Адвокат Иван Дузлевски објашњава да је питање „да ли стоји оптужба против Радослава Драгијевића” заправо судским речником указивање нижестепеном органу да донета одлука није правилна и да се из свих доказа које је јавни тужилац приложио уз своју оптужницу не може извући закључак ни да постоји „оправдана сумња” да је ово лице учинило дело за које се оптужује, а камоли да је то извесно.

– Другостепеном контролом оптужнице утврђене су извесне квалитативне мањкавости оптужног акта у једном делу који се односи на раније окривљеног Радослава, оца првоокривљеног Дејана Драгијевића и дат је налог Вишем суду у Неготину као првостепеном суду да боље утврди чињенично стање и правилно примени процесно право. Виши суд у Неготину јесте самосталан и независан у свом поступању, али се овде ради о поступању суда вишег степена по жалби адвоката одбране коју су, обзиром на крајњи исход, очигледно указали на озбиљне повреде поступка и погрешну примену материјалног права. Имајући у виду ранија дешавања и пропусте учињене у овом случају, сматрам да ово отвара и питање шире контроле поступања свих надлежних државних органа у конкретном случају – објашњава Дузлевски.

Помагање крвном сроднику, каже наш саговорник, ако се цела ствар сагледа у познатим конкретним околностима случаја, може и не мора бити кривично дело према кривичном закону Републике Србије. Заправо, наводи, важно је утврдити степен сродства главног извршиоца и помагача.

– Члан Кривичног законика којим је прописано кривично дело помагање учиниоцу после извршеног кривичног дела (под коју правну квалификацију би се подвело познато чињенично стање) наиме говори о томе да се за ово дело неће казнити лице којем је учинилац супружник, лице са којим учинилац живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат или сестра, усвојилац или усвојеник, као и супружник неког од наведених лица, односно лице које са неким од њих живи у трајној ванбрачној заједници. Израз „неће се казнити” овде је употребљен у смислу да нема кривичног дела. Дакле, како је у случају окривљеног Драгијевића реч о гоњењу оца, такво гоњење по нашем кривичном праву није могуће – каже адвокат Дузлевски.

На питање како је могуће да суд који контролише оптужницу није уочио да окривљени није учинио кривично дело јер је помогао сину, наш саговорник одговара.

– Првостепени суд је очигледно заузео супротан став свему наведеном. Реч је о грубом пропусту органа који се није смео десити у случају оваквог сензибилитета и значаја. Наравно, потребно је „хладне главе” размотрити аргументацију којом се руководио овај суд, јер нам и поред свега нису познати сви детаљи случаја. Надамо се да ће се из свега извести закључци који ће макар спречити овакве пропусте у будућности. То је најмање што случај Данке Илић заслужује – закључује Дузлевски.