У раскораку од 1989.

На питање „Шта да се ради?” не може се дати једноставан одговор, што се види и из многобројних текстова „Политикиних” аутора. И то, због тешких захтева светских моћника, због наше оптерећености прошлошћу, због сопствених нереалних процена и, делом, због неспособности политичара. (Изгледа да је добар део њих или једноставно ненадарен за политику или надарен за интриге, свађе и сопствено богаћење, или за неодговорна обећања.)

Да би поправила слику о себи, Србија треба да крене од своје спољне политике. „Политикини” аутори надмећу се у налажењуприкладних одговора у вези са тим. Али за „случај Србија” не може седати добар одговор, а да се не узме у обзир политика страних политичара према Србији. Страни политичари имају утисак да су Срби (још) против настојања међународних чинилаца да раде на заједничким решењима. То није ништа ново. Србија од 1989. године има проблем да са странцима држи корак. Констатација странаца да се Срби у том погледу много не труде појављивала се више пута у расправама.

Српски политичари истичу да воде политику у складу са српским интересима и да проблем са странцима настаје пре свега због тога што странци те српске интересе игноришу. Српској природи посебно тешко пада то игнорисање српских и наметање њима туђих интереса. Странци, са своје стране, траже да Срби сарађују и корачају с њима и питају се да ли је то Србима важно. Србима је, наравно, то важно, али они ипак желе слободу одлучивања као услов за сарадњу. Диктат великих сила и унапред утврђени задаци Србима нису пријатни, према томе није никакво чудо да има тешкоћа.

Могу ли српски политичари да науче да преузму улогу која би им омогућила да боље излазе на крај са великим силама? Вероватно не могу, пошто њима, чини се, недостају одлике које би им омогућиле да измене своје понашање. Чини се да улога коју им намећу моћници из иностранства не одговара њиховом начину размишљања и делања.

Осим тога, српски политичари морали би да престану у јавном опхођењу да промовишу бахатост, некултуру, нетолеранцију. Потребно је и реално сагледавање сопствених могућности. Политичка елита морала би мање да користи своју емоционалну, а више когнитивну (сазнајну) страну и да ради на обогаћавању Србије, а не свом. Требало би и одредити који су спољнополитички приоритети, а који унутрашњи. Један је однос са САД, други је извоз итд. А српски бирачи морали би да науче да изаберу компетентне политичке представнике.

Разлике између Срба и странаца постоје, али то не би смелоопет да доведе Србију у ћорсокак. Срби морају да схвате да нису сами на свету и да не могу само према расположењу и вољи, или према сопственим интересима, да креирају и спољну и унутрашњу политику.

Публициста