Нијансирање реалности

"Ноћ убица" кубанског писца Хозеа Тријане (1964) јесте камерна драма која се бави питањима побуне и насиља у функцији промене индивидуалног и друштвеног статуса, као и односа између родитеља и деце, у форми која је блиска симболичком, апсурдном и ритуалном театру Жана Женеа. Драма је битно је везана за контекст у којем је настала (почеци Кастрове репресије), и тада је неспорно била импресиван случај друштвене ангажованости, али је та врста пригушене, метафоричке осуде политичког терора нама, данас, слабо релевантна.

Сви глумци у представи редитеља Марка Манојловића заиста посвећено и емотивно стварају ликове деце која играју представу убиства својих родитеља. Бранислав Трифуновић наметљиво игра Лала, који води овај мрачни, симулирани ритуал убиства. Његове сестре, Цуца (Милица Михајловић) и Беба (Сена Ђоровић), несигурнији су и слабије ангажовани партнери у овом виртуелном злочину. Све троје играју више улога, њихове родитеље, комшије, полицијске инспекторе, представнике судства итд., глатко и уверљиво прелазећи из једног у други лик, при чему повремено карикирају неке од њихових особина (арогантну самоувереност, малограђанску радозналост). Ипак, због одсуства релевантности и актуелности текста, у нашем садашњем контексту, напор глумаца је узалудан, а представа, у целини, прилично монотона.

Текст "Арапска ноћ" Роланда Шимелпфенига (2001) представља фрагменте свакодневице пет ликова, који живе у једној вишеспратници, фокусирајући се на проблем усамљености и одсуство међуљудске блискости, у савременим, урбаним, мултикултуралним друштвима. Комад је посебно занимљив због структуре, карактеристичне по некој врсти псеудодијалошке форме, односно по особеним монолозима, који понекад делују као залутали описи из дидаскалија. Оваква форма намеће преиспитивање низа драматуршких парадигми и изузетно је подстицајна за сценску интерпретацију.

Представа Љубише Матића маштовито и поетично разиграва Шимелпфенигов текст. Базирана је на игрању кратких фрагмената низа различитих радњи, који се симултано изводе, подсећајући на филмску структуру "кратких резова". Фокус се мења путем промене светла, драмски узбудљиво (дизајнер светла Светислав Цалић), а упечатљива атмосфера суморне празнине ствара се и уз помоћ сведеног, стилизованог изгледа сцене (сценограф Зорана Петров, костимограф Лана Павловић), као и сасвим минималистичке музике (Мередит Монк).

Игра глумаца, поетична и сугестивна, адекватно је уклопљена у овај сензуални мозаик урбане алијенације. Никола Вујовић прецизно игра чудно асоцијалног и мало перверзног Карпатија, Немања Оливерић несрећно двоструког љубавника Калила, а Љубомир Бандовић озбиљног и професионалног домара Ломајера. Бандовић је у монолошким исказима Ломајера искренији и опуштенији, а када се он обраћа другим ликовима, глумац је затегнутији, нервознији и нељубазнији, чиме се јасно представља једна од главних идеја текста - тешкоћа успостављања комуникације. Наташа Марковић обликује Франциску, која доживљава трансформацију расположења, након авантуре са Калилом: од умртвљене и незаинтересоване, до заводљиве и мотивисане жене. Јелена Илић игра Фатиму, жртву Францискине авантуре, па у том погледу њена метаморфоза тече у супротном смеру: она је на почетку представе веома ведра и срдачна, а на крају неумољиво осветољубива и брутално хладна. Представа "Арапска ноћ" је конзистентна у форми и садржају. Фрагментарношћу и симултаношћу соло призора ефектно се гради идеја о драстичној површности у савременим међуљудским релацијама, а елегантно сведеним, маниристичким стилом игре, поетски се нијансира болна реалност суспендованог живота коју та површност подразумева.