Бах– пионир електронске музике

Џокер слободе за сва времена чија је мисија да зло натера да изгуби нерве, тако су бар пре неколико година своју улогу на музичкој сцени дефинисали чланови словеначке групе „Лајбах”. Из Словеније су отишли су свет, основали своју државу, а опет јој се стално враћају јер, како су једном рекли, једна је мајка, па јој се стога, каква год она била, стално враћају. Њихов израз од самих почетака, сада већ давне 1980. године, јесте „индустријски звук и репетативни минимализам”. Још 1984. године направили су „Ноје словенише кунст”, неформалну социјално-политичку организацију са циљем изградње „Утопије која траје”, али осам година касније она је прерасла у „државу у времену”, државу без територије, органа власти, претензија… У ствари, једна постоји– „да све овце једнога дана припадају њиховом стаду”.

Имали су безброј концерата по целом свету, објавили двадесетак албума широм планете, радили музику за домаће и иностране позоришне и филмске продукције, изазивали контроверзе или забране, снимљено је више филмова и емисија о феномену званом „Лајбах”, писане докторске дисертације…Овако би, укратко, могла да се сумира каријера бенда насталог у словеначком градићу Трбовљу који је постао један од најуспешнијих састава на простору бивше Југославије.

После албума симболичних назива „Окупирана Европа”, „Капитал” или „Нато”, позабавили су се нечим сасвим другачијим– стваралаштвом немачког композитора Јохана Себастијана Баха на компакт диску „Laibachkunstederfuge”, објављеном прошле године. О Баху, слободи, грешкама, сиромаштву…пред сутрашњи концерт у Београду за „Политику” прича Иван Новак, један од чланова „Лајбаха”.

После дуже паузе (више од годину и по дана)наступате у Београду. Шта сутра увече очекује публику у Дому омладине?

Па и није баш нека пауза…У Београду одржавамо концерт у склопу европске турнеје „Laibachkunstederfuge”, где представљамо нашу интерпретацију последњег рада Јохана Себастијана Баха– „Уметност фуге”. Тај програм је доста другачији и експерименталнији од класичних концерата „Лајбаха” па се надамо да ће публика то тако и разумети.Све остало би било обмана и варка.

После обрада државних химни, које су се нашле на прошлом албуму „Volk”, посветили сте се Баху. Прилично разнородан музички дијапазон?

Није баш много, ако узмемо у обзир чињеницу да је Бах написао доста химни које су оригинално, заправо, литургијске композиције, обредне песме. Осим тога, Баха смо већ једном одавно обрадили– на плочи „Jesus Christ Superstars” песма „Abuse and Confession” почиње са Бахом.

Зашто сте од целокупног Баховог опуса изабрали баш фуге?

Бах је „Уметност фуге”, наводно, писао слеп и глув, кад је већ био на самрти, а то је стадијум веома близак „Лајбаху”. Осим тога, ствар није компонована за неког одређеног господара, нити за одређени инструмент, па је због тога отворена за различите интерпретације. „Уметност фуге” је Бахов црни квадрат.

Како је било у Лајпцигу, на „Bachfestu” (фестивалу посвећеном славном композитору који се одржава сваке године)?

Било је добро, одиграли смо на бини партију шаха за четири играча, напили се коњака и напушили цигара. У неком смислу то је био наш реквијем за слободу исконског праужитка живљења који сада полако, али судбоносно, декретима забране нестаје.

На албуму „Laibachkunstederfuge” ви Баха видите као пионира електронске музике?

Тако је, Бах је фуге писао у неким својим математичким алгоритмима, веома блиским компјутерском језику. А, ионако је већ комплетан барок у композицији сличан савременој електронској музици. Ми смо то само подударили.

Публика у Београду има прилику да чује ваше виђење Бахових фуга. Зашто је извођење овог дела јединствено?

Пре две године позвали су нас на Бахов фестивал у Лајпцигу, да направимо интерпретацију било којег његовог рада, па смо се одлучили за „Уметност фуге”. Прошле године је објављена плоча, а сад нас зову свуда по Европи да то представимо и у концертном издању, и тако, ето нас и у Београду, први и једини пут са овим делом.

Једном сте изјавили да оригиналност, заправо, не постоји. Колико, онда, интерпретација стварности може бити нова и другачија?

Само грешком. Грешка је једини механизам који још увек омогућава оригиналну интерпретацију стварности.

Рекли сте једном приликом да су људи у Словенији у духовном и социјалном смислу сиромашни. Да ли је, онда, будући да живите у Словенији, један од ваших задатака да покушате да оплемените њихов живот?

Сиромаштво је проклетство због кога људи плаћају огромну цену. „Лајбах” је социјална скулптура која нема цену, па оплемењујемо само оне којима је сиромаштво богатство.

После скоро три деценије постојања групе „Лајбах”, успеха на простору бивше Југославије и, што вас издваја од осталих бендова са ових простора, успеха широм света, шта вас мотивише да идете даље?

А шта би друго? Живот ти је братац– сачулатац!