Преподневни ђаци

У „Политици”од 11. фебруара под насловом „Осмолетке у срцу града раде само пре подне”, наведено је да ове школе, због малог броја ученика раде у преподневним сатима, а да постоји преоптерећење и недостатак школског простора у периферним подручјима интензивне стамбене изградње. Да ли је мали број ученика стварно прави разлог зашто школе у централним градским општинама „раде само пре подне”? Тврдим да није и покушаћу то да образложим.

Основне школе „у срцу града” раде само пре подне из неколико разлога:

1.У Београду је веома мали број ученикаосновних школа који имају могућност да похађају целодневну наставу или продужени боравак. Постоји обавеза организовања целодневне наставе само за ученике првог и другог разреда (седам и осам година) и тоу школама које имају простор за то. Целодневна настава је доминантан образац обавезног образовања у готово свим европским државама, а уведена је да би се ускладило радно време родитеља и школе и на тај начин осигурала безбедност детета док су родитељи на послу. Целодневна настава јесте скупља од основне наставе, али до сада код нас нико није анкетирао родитеље да ли су спремни да учествују у трошковима целодневне наставе. Нема сумње да би велики број родитеља оберучке прихватио да суфинансира целодневну наставу и да на тај начин избегне све оне проблеме које доноси настава у сменама: одвођење у школу и довођење детета из школе усред радног времена, завршавање домаћих задатака у кући, небезбедност деце док сама бораве у стану или на улици итд.

2. Неправедно је да неке школе на периферији раде у три смене, а школе у центру града само „пре подне”, односно у једној смени. Нема, међутим, ниједног града у свету у коме је постигнута територијална преклопљеност броја деце и капацитета основних школа. Уместо да се у пребукираним школама настава организује у две или три смене, проблем се може решити употребом школских аутобуса, односно превозом деце до школе која има довољно простора. Зашто у Београду то не би могло да се примени: да школски аутобуси ујутро у пола осам превезу ученике из општине Гроцка у општину Стари град или Савски венац и да их у пет или пола шест врате кућама. Школски аутобус може да користи жуте траке, као и јавни превоз. Зар није боље да деца проведу сат времена дневно у аутобусу, али да имају организовану целодневну наставу, да заврше школске задатке у школи, да имају обезбеђену исхрану и да се по повратку кући друже са укућанима, уместо да крећу у поподневну смену у пола два, или у трећу смену око четири или пет сати по подне, а да време док су родитељи на послу проводе без икаквог надзора?

3. Школе раде само пре подне и због тога што закони онемогућавају организовање различитих активности у школи, на непрофитном принципу, у којима би сарађивали управа школе, локална власт, организације цивилног друштва, родитељи, комерцијални сектор.

Оно што засигурно не треба учинити јесте затварање, односно гашење основних школа. То се, нажалост, догодило 2001. године: министарским декретом угашено је девет основних школа у Београду које су радиле само „пре подне”, па су деца пребачена у друге школе и онда су сви заједно наставили да раде у две смене.

Постоји још један ваљан разлог за чување објеката основних школа у центру града. Искуство готово свих великих градова у Европи показује да градске власти, одговарајућим политикама, подстичу враћање у централне градске зоне, јер су се у градским четвртима са претежно пословним простором показале многе дисфункционалности у погледу урбанитета и квалитета живота. Ширење пешачких зона и јавних површина, ограничавање коришћења аутомобила, подстицање јавног еколошки безбедног превоза, безбедност пешака и њихово апсолутно право на коришћење тротоара чине центре градова све више пожељним и за становање. И то не само младих пословних људи, него и породица са децом. Једна од одлика урбанитета савременог града је „children friendly city” или „град и по мери детета”. Треба веровати да ће градска управа разумети разлоге којима се руководе савремени европски градови када подстичу овакве програме развоја.