Где стаде Ландау, Ланди ће да продужи

Како ће изгледати календар политичких догађаја до краја варљиве године 2026? У БиХ је на то било тешко одговорити и током мирнијих минулих деценија. Зато сада сасвим условно предвиђамо: до краја јуна избор америчког кандидата Ландија за високог представника на седници ПИК-а, па затим предизборна кампања и избори у октобру, па онда у новембру верификација избора новог в. п. у СБ УН и разматрање редовног полугодишњег извештаја о стању у БиХ који ће на седници СБ УН поднети Ланди. У међувремену, иза јавне сцене одвијаће се оно најважније: водиће се интензивне консултације између САД, РФ, ЕУ и Кине око постдејтонског трајнијег и стабилнијег решења за БиХ. Неко ће рећи: „Е таман посла, баш ти велики поред Украјине и Ирана немају ништа прече од Босне!” Није баш тако, након изборног пораза Орбана, перјанице суверениста и српског саборца у Европи и Трамповог фаворита у ЕУ, Српска и Србија су постале важне не смо за Москву и Брисел, него и за Вашингтон и Брисел. Шта ће се договорити процуриће на капи, и бити извор безброј нагађања. На локалу је мање неизвесно.

Равноправни договор три народа у БиХ, који је најавио Трамп преко Ландауа, Хрвати ће доживети као историјску прилику да се за столом изборе за националну једнакоправност у ФБиХ. Конкретно, тражиће „увођење друге изборне јединице”, што би хрватском народу омогућило да након 30 година сам бира свог представника у државном Председништву БиХ, уместо да му Бошњаци деценијама бирају свог фаворита. Бошњаци ће контрирати аргументом да у Уставу заиста само пише да у колективном шефу државе један од три члана мора да буде Хрват, што знатно бројнијим Бошњацима омогућује да стално бирају Жељка Комшића, а овај заузврат промовише политику муслиманског Сарајева, а не западног Мостара. На то ће Хрвати подићи улог: захтеваће трећи ентитет на против системске аномалије – три народа, а два ентитета.

Као најјачи аргумент подсетиће да су се Вашингтонским споразумом добровољно одрекли Херцег-Босне уз услов да Федерација БиХ уђе у конфедерацију с Републиком Хрватском. Најзад и то да је дејтонски назив већег ентитета гласио „Бошњачко-хрватска федерација”, што је указивало на једнакоправност два народа у већем ентитету. Устреба ли, аргумент ће бити и то да су се Херцег-Босанци на међународно поништеном референдуму 2000. изјаснили за самоуправу заједнице кантона са хрватском већином. Но – сами пали, сами се убили, Груде су од 90 слепо следиле директиве централе ХДЗ-а у Загребу, Туђмана и надбискупије, а професорка Мирјана Касаповић, са загребачког свеучилишта, највећи научни ауторитет у овој области, већ је у неколико књига исмејала ову „лукаву стратегију” Хрватске у БиХ. Сада су, међутим, сви стали у једну колону и заједно упрегли да исправе властите грешке, укључујући и Немачку, традиционалног ментора хрватске политике који је кумовао Вашингтонском споразуму. До те мере да Драган Човић стратешки подржава Додикову политику изворног Дејтона и уставних ентитетских надлежности, а Макс Приморац, Американац хрватског порекла из Фондације Херитиџ, већ месецима одржава у Загребу научне конференције на којима промовише Трампову политику у БиХ, на којима позвани и непозвани бошњачки делегати грчевито бране јединствену и целовиту БиХ. У сваком случају, Додик ће Човићу препустити прву лопту.

У паници што су од повлашћене нације током минулих 30 година, сада и споља и изнутра принуђени да схвате и прихвате да у Босни, иако релативно најбројнији, нису ни једини ни главни. Иако су им, као и увек, Српска, Србија и генерално Срби, дежурни непријатељи, непосредну опасност препознају у традиционалним савезницима Хрватима. Рачунали су да су вишеструко малобројнији Хрвати већ печени да кантон по кантон постану занемарљиви у ФБиХ, а да ће дугорочно и Српску утопити у своју јединствену и целовиту Босну. Трљали су руке збрајајући ентитетске надлежности које су високи представници отимали Српској и псовали Додика што не дозвољава да процес дављења Српске не иде брже и свеобухватније. Чак су оптуживали спољни фактор што толерише Додикову дрскост да још тражи да се отете надлежности врате и наметнути закони укину.

Али Гзавије Бугарел, угледни француски познавалац Босне, написао је обимно дело „Наживети царства”, у којем указује на способност босанских муслимана да преживљавају прилагођавајући се османском, хабзбуршком и нацистичком окупатору, па и међународном протекторату. Де Гобино би то назвао оријенталним кетманом. У наше време то би се могло препознати и по честим променама имена нације, имена језика, вођа. Познат по превртљивости, Алија Изетбеговић – јер му се, како је сам говорио, „пре подне чини онако, а по подне вако” – најпре, опет по властитом признању, као вођа националне странке није имао национално осећање, него само верско. Након тога је СДА прогласио мулти-култи партијом и самопрогласио се за председника свих грађана БиХ који су се убијали испод његовог прозора. Кад се нашао пред капитулацијом, изјавио је да се Армија БиХ не бори за неку апстрактну идеју Босне него за опстанак муслиманског народа. На историјском скупу своје верско-националне елите крајем 1993, оном на којем су „ушли као муслимани, а изашли као Бошњаци”, није рекао да је принципе и мапе Дејтона већ био прихватио у Женеви, али је присталицама унитарне државе одбрусио: „Босна није кумир да јој се морамо клањати”. А народ се изјаснио: „Потпиши, Алија, макар била као авлија!”

Бајденов амбасадор САД у Сарајеву Мајкл Марфи ономад рече да му је Бакир Изетбеговић неком приликом рекао да би „могао да живи и у подељеној Босни”. А Додик је ове недеље на скупу „Стратешки правци развоја РС” у Српском Сарајеву изјавио да га је неименовани западни високи функционер питао да ли би у прилог подели Српска била спремна да Бошњацима уступи конкретан део територије, из чега овај закључује да се у дискрецији већ разговара и о мирном разлазу. Ни на такво решење – да за почетак добију ентитет, потенцијално државу Бошњакистан – нису гадљиви, али ће им чак и неолиберални глобалисти тешко то дозволити без дебелих гаранција да неће постати база исламског тероризма у европском дворишту. А за територијалне компензације мораће да се обрате Хрватима, који неће шкртарити да их се курталишу.

Да ли то значи да ће доћи до распакивања Дејтона? Одбрана Дејтона с анексима била је током минуле три деценије главно српско политичко оружје против систематског ревизионизма од стране потписника и гараната. Ревизија је почела од самих америчких креатора Дејтонског устава: „Дејтон је донео мир, али не политичко решење за Босну”, иако је редослед и логички и политички морао бити обрнут: Мир је наступио када је нађено уставно решење. Но, ту глупост су пратили и остали, укључујући Черномирдина, Козирјева, јер је долазила од тада једине суперсиле.

Путин, а посебно Лавров, нису пропуштали ниједну прилику да кажу да се Русија залаже за стриктно поштовање Дејтонског споразума. Док је Додик морао да наглашава „изворни Дејтон”, јер су се на терену умножиле атрибуције ала „Дејтон плус” и „дух Дејтона” да би камуфлирале грубу и очигледну ревизију, стари руски дипломата понављао је исту формулацију, јер за нову суперсилу постојала је само једна верзија Дејтона коју је Русија гарантовала. Сада се ситуација мења. Док Додик више не спомиње много Дејтон и тежиште ставља на неодрживост БиХ и самосталност Српске која се једина показала као њен витални део, Лавров први пут каже да ће се равноправни договор три стране водити „на основу Дејтона”.

Важна нијанса, јер при распакивању Дејтона Бошњаци ће вероватно тражити да се све врати на почетак, све тамо до времена Османске окупације средњовековне хришћанске Краљевине Босне, кад је Босна била вилајет и сва земља беговска. Српска би се могла позвати на историјску чињеницу да се већ проглашена Република тек накнадно прикључила Бошњачко-хрватској федерација и да је била страна у међународном споразуму, затим да се српски народ у БиХ још у децембру 1991. изјаснио да БиХ остане са Србијом у скраћеној Југославији. Болна тачка Српске је прекид коридора код Брчког, што није учињено у Дејтону него накнадном арбитражом, па део неумске ривијере, који јој међународноправно припада.

За почетак је добро што ће Ланди већ током јуна бити изабран и што ће као амерички кандидат следити Ландауов „равноправан договор три стране”.

*Професор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа