Како преко провалије

Необична су нас, заиста, задесила времена. Као да смо једном ногом још у деветнаестом, а другом већ у двадесет другом вијеку и тако раскречени и располовљени морамо нормално функционисати. Неки ће рећи како то и није овдашња специфичност, него својство сваке омање и неразвијене земље, која је још у транзицији, али такав приговор баш у овом случају не стоји. Јер смо једино ми, међу свим европским кандидатима за срећну будућност, колико јуче бомбардовани, а прије тога по медијима оцрњени и упрљани до те мјере да се у неколико наредних деценија, све и да хоћемо, нећемо опрати. Да није тако зар би браћу Бугаре и Румуне експресно а олако примали у Европу, као да Европа није ништа? Нема параметра по којему комшије одвајкада за нама не заостају, па ипак тај заостатак и багаж бивших времена није био препрека да их се брзо не прими у европску фамилију, као да су Источне Швабе, као да су род рођени.

Из тога је и будали јасно (или би морало бити) да су у питању други критерији и друга правила и да се једно говори, а друго ради. Уосталом ако су, како кажу, бомбардовали милосрдно и селективно, искључиво због Косова искључиво бившу власт, зашто сад мирно и поштено не врате то исто отето Косово кад су ону власт смјестили под земљу?

Из свега је јасно да времена, бар што се странаца тиче, свакако нису најбоља, али никад и нису била нити ће икад боља бити. Нити су странци једини узрок од све наше невоље (Гундулић). Само је припростом уму вазда неко други за све крив, само легендарно "доње чело трпезе" неће да зирне у огледало и да тамо угледа кривца за властите невоље.

Постоје књиге у којима су сачуване приче, обичаји и пословице из којих се види да се некада давно (у оном деветнаестом вијеку са почетка текста, или још раније) овдје, на примјер, уопште није лагало. Да је, за разлику од данас, постојала такозвана часна ријеч, да се волове везивало за рогове, а људе за ријеч. Тада није било банака ни њихових гаранција, адвоката ни стручно писаних и на закону заснованих уговора, није било бонитета ни привредног регистра, није можда било ни државе и њених закона, али се живјело и постојало по неписаним правилима и обичајима, који се нису кршили. Јер је, како учи пословица, боље да пропадне село, него у селу обичај. Новим генерацијама је, изгледа, пошло за руком да униште и село и обичај.

Није другачије ни ако се погледа какав се лијек за будућност нуди. Будући да је бивши режим (биле његове присталице тога свјесне или не) добрано, ако не и посве, компромитовао идеју колективизма, сад су на овдашњој јавној сцени најбројнији и најгласнији филозофи и други аутори задужени да униште сваку помисао на рјешења којима, директно или индиректно, не управља ММФ, Свјетска банка или Пентагон. Настојање је додуше пажљиво увијено у теорије о примарној позицији појединца, о тријумфу индивидуалне воље, суверености слободног тржишта и другим сличним врлинама и предностима неолибералног концепта, који ће једини наводно а сигурно превести човјечанство из царства зла у царство слободе. У пракси (првенствено од Регана, Војтиле и Горбачова, али и одраније) тај тријумф "осамљене гомиле" довео је с једне стране до слома дотадашњег социјализма, али и до драстично заоштрене подјеле свјетског богатства на процентуално све мању скупину све већих богаташа и (такође процентуално) све већу масу сиромаха, арбајтера и биједника. Довео је до дужничког ропства огромног броја наводно суверених држава, до глобалног тероризма и јачања државног надзора у тзв. демократском свијету (4,5 милиона данас укључених камера за видео надзор у Великој Британији), довео је до неслућеног развоја апарата силе и моћи (читај свих војски) и многих других драстичних промјена у једној цивилизацији за коју се каже да представља коначни резултат "краја идеологије".

Сад бисмо се ми, они с почетка текста, требали некако згодно и складно уклопити у ово с краја текста. Васпитани на примјерима о којима пише Суреп ("Кад су живи завидели мртвима") требамо се што хитније и ефикасније укључити у свијет педофилије и наркоманије, у немилосрдну конкуренцију свих против сваког, у један све бржи механизам у којему се у име теоретског појединца сатире управо тај живи људски појединац.