Срби су добри љубавници

Зашто се мушкарци хвале о постигнутим љубавним подвизима, у чему је тајна привлачности емотивног „троугла” и ко је склонији преварама, мушкарци или жене, само су неке од тема којима се бави књижевница Јасмина Ана. Иако је њен недавно објављенроман „Последња лаж” привукао велику пажњу читалаца, с нестрпљењем се очекује ново допуњено издање књиге „Срби као љубавници”, које би за коју недељу требало да буде објављено. Будући да су претходна издања ове књиге наилазила на контроверзне реакције публике, нема сумње да ће и нова „типологија мушкараца” бити радо читана женска литература. 

Да ли су Срби заиста такве Казанове, каквим се често представљају, или је реч о добром „личном маркетингу”?

Књига „Срби као љубавници” је збирка иронично-саркастичних прича. Реч је о „типологији мушкараца”, заснованој на њиховим одликама карактера и начину опхођења према женама. Уз већ постојеће врсте и подврсте, у новије време постали су актуелни и „љубавници за украс”, тј. модни креатори, стилисти и фризери.

Иначе, мушкарци су бољи као в. д. љубавника, него као „дуготрајно-пастеризовани” или „трајно устоличени”. Најбоље је кад им није јасна улога у вашем животу и када су „нераспоређени”. Тада желе да се доказују. Генерално гледано, може се рећи да су Срби добри љубавници, иако су све више под стресом. Када би се тога ослободили, били би још бољи.

Зашто мушкарци воле да се хвале љубавним освајањима?

Сујета је најважнији мушки орган. Нико неће да призна да је доживео пораз, а поготово не у љубави. Ту су сви најбољи – мачомени, супермени. Праксаје, међутим, показала да се углавном хвале они који за то немају разлога. То вам је по оној народној: „Што је баби мило, то јој се и снило”. Прави мушкарци немају потребу да говоре о својим љубавним искуствима. Углавном већина жена инстинктивно зна да препозна коме је маркетинг најјача страна. Не мора то да проверава! Занимљиво је да је данас већина жена толико смањила прохтеве да од мушкарца тражи само да буде мушкарац, у правом смислу те речи. Да буде љубавник, заштитник и ослонац, а не тег. Изгледа да  је то ипак најтеже.

У књизи „Љубавници” бавите се тематиком мушко-женских односа, али из угла „љубавног троугла”.  Да ли сматрате да жене, за разлику од мушкараца, теже говоре о својим љубавним авантурама?

Жене имају љубавнике када се истински заљубе. Ако су у браку, да би се појавио љубавник, прво мора да настане велика емотивна пукотина са супружником. Свака жена је моногамна ако је поред ње прави мушкарац. Мора нешто дубоко да се наруши у односу са партнером да би жена тражила „преко хлеба погачу”. Постоје и становишта да љубавник може да буде десерт, који спасава брак, али може и да уништи везу. Моје мишљење је да је веома напорно а и неисплати се бити у двоструким везама.  

Да су мушко-женски односи често оптерећени неискреношћу потврдили сте и у својој најновијој књизи „Последња лаж”.  Постоји ли уопште „последња лаж”,или је то „живо блато” у којем може само све дубље да се тоне?

Лаж је често боља од истине, јер истина може више да „убије” ако је изречена у погрешном тренутку. Непостоји „последњалаж” јерчакиакочовекпрестанедалажедруге, тешко престаје да лаже себе.

На основу Ваше адвокатске праксе,  да ли можете да закључите ко више лаже,  мушкарци или жене?

Више лажу мушкарци. Они су често „уљуљкани” у вртлогу сопствених лажи, у браку и у ванбрачним везама. Они ретко када подносе захтев за развод и страшно се изненаде кад им жена каже да даље не могу заједно. Познато је да жена трпи до последњег атома снаге, али када донесе одлуку о разводу, онда је то дефинитивно крај. Она се углавном не разводи због другог мушкарца, већ зато што њен партнер неваља. Са друге стране, мушкарац из брака готово никад не излази сам.

Чини се да се никада више као последњих година није јавно говорило и писало о љубави, а да је у пракси ова врста осећања све мање присутна. Да ли мислите да је крајње време да се са речи пређе на дела?

Данас је заиста све мање љубави. Већина људи сматра да је опасно показивати осећања, за која верују да их чине рањивијим. Управо зато су сви и жељни топлине, нежности, романтике, правих традиционалних вредности. Мислим да су људи већ презасићени „необавезним љубавима”,  као везама са отвореним крајем. Иако љубав није осигуравајући завод, ипак је свима нама потребно да верујемо да постоји особа са којом ћемо ући срцем у емотивни однос, надајући се да ћемо доживети праву, истинску и вечну љубав.