Трилер као „лига шампиона”

Пошто је недавно отворио 59. Берлински фестивал, високобуџетски америчко-немачки трилер „Међународна завера” Тома Тиквера, са великим звездама као што су Клајв Овен и Наоми Вотс, нашао се и на вечерашњем репертоару 37. Феста.

Филмску причу о двострукој игри банкара и прљавим финансијским играма, које су и довеле до најновије светске економске кризе, написао је славни Ерик Сингер, а режија је поверена некадашњем немачком „редитељском вундеркинду”, који је своју биографију већ учврстио филмовима „Смртоносна Марија”, „Зимски спавачи”, „Трчи Лола, трчи”, „Принцеза и ратник”, „Рај”, „Парфем – хронологија једног злочина”, и важи за једног од најталентованијих и највољенијих аутора савременог немачког филма.

Историја београдског Феста бележи и чињеницу да је Том Тиквер (1965) на њему боравио још 1994. године, као непознати немачки редитељ, са својим дебитантским дугометражним играним филмом „Смртоносна Марија”, да се лепо проводио у Београду и угодно ћаскао са београдским колегама за левим шанком у „Сава центру” и да је тадашњи разговор са њим био објављен на страницама „Политике”. Интервју са Тиквером, који је сада пред вама, вођен је током Берлинског фестивала; на 37. Фесту редитељ неће бити гост јер није ни био обавештен да ће филм „Међународна завера” бити приказан на њему...

Радња филма везана је за безочан банкарски конзорцијум који манипулише светским финансијама али и судбином милијарди људи. У 2007. години када сте га снимали нисте могли знати да ће ефекти оваквих манипулација ланчано изазвати светску економску кризу. Ви сте пророк?

Не, не никако! Теме из овог филма увек су биле, да тако кажем, текуће, али су сада доспеле на насловне стране свих новина и телевизијских вести, зато што су ефекти „пословања” неколицине најмоћнијих финансијских играча постали толико катастрофични да смо сви почели да размишљамо у каквом свету ми живимо, и како он функционише. Сада и они које овакве теме никада нису интересовале гласно о томе причају, гласно изражавају свој страх и зазор од последица, од породичне, личне, егзистенцијалне пропасти.

Многима су светска економска криза и пропаст једног система начинили хорор од живота, а Ви сте се определили да о томе говорите кроз трилер?

Зато што сматрам да је трилер „лига шампиона” филмског стваралаштва. Публика је видела толико трилера у свом животу да је постала најбољи експерт за овај жанр.

Елементи трилера постојали су и у свим претходним Вашим филмовима – од „Смртоносне Марије”, „Зимских спавача”, „Трчи Лола, трчи”, „Принцезе и ратника”, „Парфема – хронологије једног злочина”, али ниједан није био пунокрвни трилер као што је „Међународна превара”. Време зрелости или време за пуну стваралачку слободу?

Када се снима филм као што је овај, веома је важно да се начини нешто што људи неће лако заборавити, што ће памтити веома дуго. Трајало је дуго времена док сам нашао прави пројекат, а када сам га нашао било ми је потребно шест година да га развијем док није постао пластичан, изоштрен и јасан, јер је то неопходно учинити пре снимања филма. У питању је дакле и зрелост и слобода.

Довољно слободе уз сценаристу Ерика Сингера? Тесно сте сарађивали са њим?

Сарадња са Сингером била је сјајна. Он је један од веома малог броја аутора који пише по изузетно високим стандардима, а да при томе још увек зна и уме да препозна тренутак када филм треба да се ослободи дијалога и почне да се развија сам за себе, на визуелном плану.

За Сингера важи да је веома педантан и детаљан у писању, али, шта мислите колико је причу овог филма приближио реалности?

Као писац, Сингер је опсесивни истраживач. Детаљи у филму – веза између банкарства и организованог криминала, трговина оружјем, подржавање и финансирање и добрих и лоших „момака”, базирани су на стварима које је он открио годинама истражујући. Наравно, има пуно и фикције али је она заснована на догађајима из стварног живота.

„Парфем” и „Међународна превара” су филмови веома великог буџета. Јесте ли томе тежили, хоћете ли наставити у овом правцу?

Све зависи од тога хоће ли ме понуђени сценарио заинтригирати, ментално ангажовати. Уколико ми се допадне неки сценарио за интиман филм, који треба да се снима само у једној соби, ја ћу посао прихватити. Када је сценарио написан, уобичајено је да на папиру стоји и колико ће он коштати како би се прикладно снимио, али мене та тема – буџет филма, заиста много не интересује. Ја нисам продуцент.

Ово је Ваш први филм иза којег стоји велики студио. Да ли су шефови из Лос Анђелеса били захтевни, јесу ли Вас условљавали, ограничавали?

Не, нису, али зато што су још много пре почетка снимања све дилеме биле рашчишћене. Јасно је да је студио желео одређени стил филма и филмски језик којим ја „говорим” и који представљам, баш као што је било јасно да, ангажујући мене, ангажују и мој тим са којим сам радио све моје филмове. У самом старту било је јасно да ће уз мене бити директор фотографије Франк Грибе, сценограф Или Ханиш, мој монтажер Матилде Бонефој. Дакле, цела моја „фамилија” која је одговорна за одређену естетику мојих филмова. Без њих ништа не радим сам, а студијски шефови нису глупи да то не разумеју и не прихватају. Они врло добро знају све предности тога да на филму имају добро уходан и уигран тим.