Алхемичар без формуле

На управо завршеном Берлинском фестивалу приказан је филм „Human Zoo” данске редитељке Рије Расмусен, који говори о вези Албанке и Србина у послератним годинама на Косову. Иако у филму глуме чак четири наша глумца – Војин Ћетковић, Никола Ђуричко, Бранислав Лечић и Бранислав Томашевић, ниједан од њих се није појавио на црвеном тепиху у Берлину.

– Искрено, мене нико није ни обавестио да је филм готов. Ето, нисам ни знао да су променили име филма јер смо га ми снимали под насловом „Романса”. Исто тако, до пре неколико дана нисам знао да је филм монтиран и да је на програму Берлинског фестивала. Знам да су Ђуричка звали да се појави на премијери, али су му касно јавили, па није могао да откаже своје обавезе – започиње разговор за „Политику” Војин Ћетковић.

Ипак, да бисте видели овог глумца на делу не морате чекати да се тај филм појави у нашим биоскопима. Довољно је упалити ТВ, па га видети као Анђелкиног мужа у „Рањеном орлу” а, донедавно, и као пензионисаног генерала Вранића у серији „Мој рођак са села”. Често је и на сценама у београдским позориштима на којима, тренутно, отеловљује десетак ликова: команданта и Клеменсоа у представи „Кандид или оптимизам”, Љубомира Несторовића у „Тако је морало бити”, Дулета у „Хадерсфилду”, Еријела у „Јастучку” – да набројимо само неке. Тренутно је најпопуларнији као дон Крсто у истоименој представи у режији Виде Огњеновић, за коју је недавно и награђен признањем „Милош Жутић” за најбоље глумачко остварење у сезони 2007/2008.

Да ли ова награда представља завршетак једног и почетак неког новог поглавља?

Па, могло би се тако рећи. Заправо, приметио сам да се ја на сваких пет-шест година налазим на некој животној раскрсници. Ову наградусхватам као показатељ да сам на добром путу, да сам направио праве изборе.

Жири Вас је у образложењу назвао и алхемичарем. Која је Ваша формула?

Није ми било баш најјасније шта је жири мислио под тим да сам алхемичар. Не знам која је формула доброг глумца и нисам сигуран да је ико од мојих колега зна. У томе је и лепота овог посла, јер сваком новом представом учим све више. На свакој првој мизансценској проби ја изнова учим да ходам и да се крећем по сцени. Ипак, чини ми се да глумац мора да се идентификује макар са једном особином свог лика како би могао добро да га одглуми. Знате, када се у Црној Гори неко оптужује за лаж, обично се каже „шта глумиш”. Али, глума је нешто управо супротно. Права, добра глума састоји се у преношењу истине.

Вама је у идентификацији са дон Крстом највише помогла реченица из текста: „Вазда на двије обале, ни на једној дома”. Које су то Ваше две обале?

Увек у сваком од нас постоје те неке две обале. Ја сам се најпре двоумио између спорта и глуме. Пошто се нисам остварио у спорту, данас ми се, чак, чини да је то била моја већа љубав. Онда Крушевац и Београд; Крушевац као дом, место где живе моја породица и пријатељи, и Београд као град великих могућности у којем, опет, нисам никога познавао. Ту су онда посао и породица.

Један сте од најтраженијих глумаца, како у позоришту тако и на филму и телевизији. Како коментаришете наводе да глумци прихватају превише улога, те због тога трпи квалитет њиховог извођења?

Мислим да људи који причају о томе нису прави познаваоци прилика у позоришту.Глумци су принуђени да раде и на филму и телевизији јер не би могли да преживе од позоришних хонорара и плата. Други проблем је што има тридесетак глумаца, међу којима сам и ја, који носе позоришне репертоаре и што сви упорно траже те исте глумце. И, онда,ми смо растргнути на све стране, а неке другеколеге чаме без посла. Засад не могу да се пожалим. Али, ја сам данас само роба на тржишту и вредим онолико колико сам тражен. Знате, раније је држава више подржавала уметнике. Позоришни глумци су, например, добијали бенефиције, станове у близини матичног позоришта...

Али, то су биле тековине социјализма...

Мислим да су се данас животни приоритети преокренули. Људи раде по цео дан, плаћају разне порезе, доприносе, осигурања како би тек кад оду у пензију са седамдесет година могли безбрижно да уживају у животу. Смета ми што данас нема идеја око којих би се људи окупљали, како у друштву, тако и у позоришту.

Да ли то значи да сте разочарани променама у култури?

Пазите, ја сам свестан друштвене ситуације. Не могу ја неком ко ради по цео дан и једва преживљава да причам како су нама потребни позориште, уметност и култура. Ми прво морамо да се развијемо као друштво, да побољшамо животни стандард, па ће се тек онда и стање у култури побољшати.Мислим да се заборавља колико је овде било лоше пре десетак година. Људи нису зарађивали довољно за живот а и када би имали новац нису имали шта да купе јер су радње биле празне. На тераси сте увек морали да чуватедве-три литре бензина јер нисте знали да ли ћете сутра имати где да га набавите. Ова држава је била у рату од моје осамнаесте до двадесет осме године. Ја сам се сваки дан питао да ли ће ме једног дана само покупити, стрпати у аутобус и одвести на ратиште. И то не да бих бранио своју земљу, него због неке глупости. Да, људи су разочарани јер су очекивали да се одмах врати онај стандард који смо имали пре деведесетих. Али, за то је потребно много више времена. А култура долази тек на крају.