Тржишна ситуација: очеви и деца

Већина људи данас доживљава радно место у двоструком смислу – као драгоцени ресурс, али и као епицентар социјалних тензија. Изгледа да је актуелна економска криза драматично појачала ову двоструку оптику, иако се чини да је она била изоштрена знатно раније. Тако је на пример у транзиционим земљама, попут Србије, вредност радног места расла упоредо са појачаном конкуренцијом међу радницима, а услед приватизације, преструктурисања и/или нерентабилности друштвених предузећа. На Западу су у исто време драгоценост радног места подизали аутоматизација рада, али и огромни приливи имигрантске радне снаге. Гледано из глобалне перспективе, радно место је,ипак, доживело највећу трансформацију – од стабилне и статичне до нестабилне и динамичне категорије. Штавише, радно место је постало поприште „поткусуривања” између све мобилнијег капитала и све јефтинијег рада што је довело до стварања „унајми и отпусти” пословне климе потцртане свеопштом флексибилизацијом плата и радног времена. Актуелна економска криза додатно је заоштрила ситуацију драматично појачавајући ефекте редуковања кадровских структура унутар радне сфере. Речју, данас веће изгледе да не потону у мору масовних отпуштања имају прилагодљивији радници с „нарамком” различитих профитабилних вештина неголи они који траже стабилан посао „за цео живот”.

Пословна клима у Србији прати глобалне унајми и отпусти трендове. У таквој ситуацији на ветрометини незапослености првенствено је категорија људи старијих од педесет година. Да невоља буде већа, међу незапосленима између 50 и 65 година највише је оних са првим и трећим степеном стручне спреме. Због неповољне образовне структуре већи су изгледи да ће се неквалификована незапослена лица изнад педесет година пре одлучити за рад на црно или извесне облике неформалне економије неголи за државне програме преквалификације и доквалификације. Неповољна образовна структура у комбинацији са старосним добом умањује укупне шансе за „нормално” запошљавање док у исто време увећава ризике од сиромаштва. Ако се томе дода вероватноћа да ће незапослени изнад педесет година имати слабији социјални капитал тј. мрежу родбинских и пријатељских веза које могу помоћи при запошљавању онда се може говорити и о могућности њихове трајније искључености са тржишта рада.

Не би, међутим, требало занемарити чињеницу да су поред незапослених педесетогодишњака, у времену масовних отказа угрожени и млади испод тридесет година. Затоје данас у Србији ситуација да се на тржишту рада такмиче „очеви”и „деца”. „Деца”су изван сваке сумње у предности будући да, из перспективе савременог капитала, располажу „пакетом” профитабилних особина као што су: савитљивост, конформизам, прилагодљивост, знање… С друге стране, државна стратегија стимулисања послодаваца који упошљавају старије од педесет година краткорочно може омести млађе од тридесет да се запосле, али не и дугорочно посматрано. На крају крајева, у „унајми иотпусти” пословној клими само се радни учинци броје, а ту су млађе категорије у предности. Другим речима, тржишна ситуација „очева” изнад педесет (шансе за запослење, сигурност радног места, ниво примања) неупоредиво је лошија од тржишне ситуације „деце” испод тридесет. Управо се на основу неповољне тржишне ситуације може извући закључак да су старије категорије незапослениху перманентном ризику од сиромаштва. Друштвена искљученост са тржишта рада уз недовољне отпремнине, неадекватни рад „на црно” или немогућност преквалификације, лако може осиромашити поменуту категорију. С обзиром на висок проценат лица са основним и непотпуним средњим образовањем, у турбулентном времену пораста незапослености и пада животног стандарда могуће је очекивати појаву маргинализоване класе (или поткласе) незапослених изнад педесет година. А то је онда озбиљан проблем за сваку иоле одговорнију државу.

Будући да егзистенцијална угроженост утиче на пораст тензија унутар породица, а силазна покретљивост на негативне друштвене односе у целини, ваљало би нешто учинити на плану искорењивања фактора ризика од сиромаштва, као што су искљученост са тржишта рада, низак степен образованости, неповољна власничка структура… Државни програми преквалификације, као и субвенције за отпочињање властитог бизниса свакако су добри потези. Али то је само почетак. Потребно је установити универзалне стимулативне мере које би обухватиле и незапослене изнад педесет, али и незапослене испод тридесет година, као уосталом и све остале категорије незапослених. Требало би, заправо, по сваку цену спречити стварање поткласе маргинализованих људи у Србији. При том, кризу никако не би требало користити као параван.

социолог