Србији недостаје спалионица опасног отпада

Процена је да се годишње у Србији произведе око300.000 тона опасног отпада. Он се углавном извози у суседне земље где се спаљује, пошто код нас непостојипостројењеза његово спаљивање. Код нас нема ни објеката за трајно складиштење, као ни депоније за опасни отпад. Због тога предузећа штетне хемикалије често одлажу у свом кругу или их илегално одвозе на депоније, што представља потенцијалну опасност за животну средину.

Једна од фирми која фармацеутски отпад извози на периферију Беча је вршачка компанија „Хемофарм”. Петар Дабић, шеф Одељења заштите животне средине у овој компанији, каже да се у специјално уређеним постројењима у Бечу отпад спаљује и претвара у топлотну енергију која се користи за загревање станова, болница... По речима Дабића, по закону, „Хемофарм” није обавезан да опасни отпад извози, али у овој фирми то раде пошто не желе да га складиште у средини у којој живе.

Три компаније извозе отпад

„Минеко” је једна од три компаније на нашем тржишту која се бави прикупљањем паковањем, транспортом и извозом опасног отпада. Поречима Миодрага Митровића, директора „Минека”, ове три компаније, од којих се последња појавила прошле године, ни издалека не задовољавају потребе домаћег тржишта за извоз опасног отпада.

– У прошлој години извезли смо око 600 тона опасног отпада. Ту пре свега мислим на пирален, пестициде и остале трајне загађиваче који се не разлажу у природи. Од 2001. године, од када постојимо на тржишту, имамо сталне клијенте, али и оне периодичне. Када је речо збрињавању опасног отпада, најодговорније су фармацеутске компаније, које су и наши најбројнији клијенти – каже Митровић.

По његовим речима, разлог због којег у Србији не постоји већи број фирми које би се бринуле о опасном отпаду јесте недовољан број високообразованих стручњака, неразвијеност тржишта, недовољна свест становништва о овом проблему, али и необавезујуће законске одредбе према произвођачима отпада.

Митровић подсећа да се више од десет година најављује градња спалионица опасног отпада, али да се увек појави проблем проналажења локација. По његовим речима, тешко је постићи договор са општинама о изградњи спалионице на њиховој територији. Да би се такав објекат изградио, по речима др Слободана Марковића, професора Новосадског универзитета, потребно је обезбедити посебне услове. Студија Европске агенције за развој показала је да фабрика за третман опасног отпада мора да има депонију од 50 хектара земљишта, да буде у посебној индустријској зони која је одвојена од стамбених области, одвојена од туристичких центара, националних паркова. Спалионица за опасан отпад, како објашњава др Марковић, мора да буде изван зоне плављења, што значи да не сме да буде на мочварним и подводним теренима, као ни на трусном подручју.

Искуство Бечлија

Бечлије пепео које настаје спаљивањем опасног отпада одлажу у посебна складишта, а систем за пречишћавање се састоји од електростатичког филтера, четворостепеног система за стругање, филтера од активног угља за уклањање азотних оскида. Укупни трошкови за тај систем износе 35 милиона евра.

Др Марковић закључује да приликом спаљивања, како опасног, тако и комуналног отада, остаје увек исти пепео који се мора одлагати у подземна складишта. За наше прилике то су јако скупа постројења која захтевају стално одржавање, као и стручно обучене кадрове који ће радити на њима. По речима др Марковића, ранијих година било је неких сазнања о понудама за подизање спалионице иза „леђа јавности” у пољопривредним регионима Војводине, Шумадије и Мачве.

„Може се очекивати отпор становништва на чијој територији се буде градило складиште и постројење, уколико оно не буде детаљно упознато са технологијама и врстама отпада који ће бити третиран. Због тога ће припреме за изградњу оваквог постројења бити јавне, а становништво упознато са свим детаљима, у вези сапостројењем, као и са предностима изградње на њиховој територији”,истичу у Министарству животне средине и просторног планирања .

Потенцијалне локације је већ предложило Министарство одбране, јер је речо војним објектима и површинама које су планиране за напуштање. У Министарству животне средине кажу да почетак реализације пројекта изградње складишта и постројења за третман опасног индустријског отпада очекују 2011. године,када ће, сходно процедурама Европске уније, моћи да се користе одобрена средства за ове намене.

Нада Ковачевић

----------------------------------------------------------------------------

Опет ризично складиштење у Горњем Милановцу

После открића да су појединци из Фабрике боја и лакова „Звезда Хелиос” продавали опасан отпад околним ратарима, инспектори су утврдили да је још једна фирма из Горњег Милановца незаконито складиштила опасан отпад. Предузећу „Eкол” је до даљег забрањен рад и запечаћене су им просторије пошто је утврђено да су у њима држали разређивач у обичном пластичном танку од 1.000 литара, као и амбалажни отпад који може бити подједнако опасан по здравље. Пошто директор фирме, осим што није обезбедио услове за чување таквих супстанци, није имао ни документа која би потврдила како је отпад настао, шта све садржи и како га је употребљавао, инспектори су почели истрагу.

За кршење закона „Eкола” сазнало сеслучајно, јер је један од њихових радника потражио помоћ у болници због повреде. Из разговора са њим инспектори за рад су схватили у каквом је окружењу радио па су позвали инспекторе за заштиту животне средине, који су ушли у предузеће уз асистенцију полиције.

– Још не знамо да ли је узрок повреде радника опасан отпад, али јасно је да опасне материје нису смеле да буду тако остављене. Да би баратала отпадом фирма мора да покаже потврде о пореклу, категоризацији и карактеризацији отпада и решење о лагеровању. За сада нисмо сигурни ни да ли је у овом предузећу било запослено још радника и у каквом су они здравственом стању, ако повреда уопште има везе са отпадом. Све те појединости биће проверене у истрази – рекла је Иванка Богојевић, начелник краљевачког одсека Републичке инспекције за заштиту животне средине.

В. В.