Живот после Мундијала

Да ли неко зна број телефона Родрига Ернандеза Каскантеа? Познатији је као Родри. Ако је онако савршено контролисао све линије шпанске репрезентације, а делује као доброћудан момак, можда би могао да ме посаветује у вези с неколико ствари. Како да платим рачуне који су се накупили, од инфостана до регистрације кола, како да склопим породични мировни споразум о летовању, окречим стан, завршим неколико административних обавеза, што је далеко напорније него играти дубоки пресинг и контролисати простор аргентинске територије, како се не би дало превише простора Месију.

То је утакмица коју ниједна телевизија никада неће преносити. Нема уводне шпице, нема стручних коментатора, нема оних графика које показују посед лопте, број претрчаних километара или проценат успешних додавања. Иначе те графике у суштини не откривају ништа, осим што служе као специјални ефекти.

Ипак, милиони људи играју ту утакмицу сваког дана. То је лига свакодневице и траје много дуже од 90 минута, зауставног времена, продужетака и пенала. Можда зато треба размислити да се неколико дана после финала Мундијала прогласе нерадним.

Зашто? Одговор је једноставан. Да се из света илузија врате у такозвану реалност на терену. Мушкарац то обично схвати после неколико дана, кад све прође. Првог јутра после Мундијала осети чудну празнину. Више од месец дана је трчао, скакао, патио, побеђивао и псовао.

А заправо је седео на каучу у мајици и водио репрезентације. Фудбал иначе већину мушкараца претвара у неурачунљива бића или у Хамлете који се, уместо лобањом, играју лоптом. Без обзира на то чиме се бавили професионално и какве су школе завршили, када почну утакмице, сви су једнаки. Свађају се с екраном јер његов играч није дао пас у правом тренутку. Чак се и амерички председник Доналд Трамп толико уживео у фудбал да је одмах стручно провалио катастрофалну тактику енглеског селектора Томаса Тухела у полуфиналној утакмици између Аргентине и Енглеске. Тухел је узгред Немац, што је још чудније. Може брат Доналд да буде најмоћнији човек на свету, може да производи и зауставља ратове, али чим се мало унео у фудбал, одмах је постао стратег. И није се зауставио на сиротом Тухелу, него је хтео да се умува међу шпанске играче док су подизали „Богињу”. Шпанци су га једва склонили у страну, а да не ризикују да им повећа царине. Да ли је Трамп опет показао своју ексцентричност или је једноставно реаговао као сваки припадник мушког рода који би се тамо затекао? Наравно да је у питању ово друго. Кад је у питању фудбал, ни најмоћнији човек није сасвим при себи. Толико му се допао Мундијал да сада предлаже да сваки следећи буде у Америци.

И нико му то нарочито не замера. Зато су нерадни дани после Светског првенства у фудбалу прилично добра идеја. Како за шефове држава, тако и за поданике. Зато што у лиги свакодневице нема резервних играча. Ни када се велики одлуче за рат или склапање компромисног мира. Ни када неком анонимусу пукне цев у купатилу, нема продужетака. Нема чак ни измене.

Наука је успела да пошаље човека на Месец. Али колико ми је познато, још није успела да објасни где је нестао мајстор који је обећао да стиже ујутру у десет. Мајстор који каже: „Долазим сутра” и даље представља једну од највећих мистерија цивилизације.

Ако стигне велики рачун за струју, поштен човек не може да се позове на ВАР.

Човек данашњице је нека врста кућног менаџера, радника, психолога, возача, финансијског саветника који од жене добије само једну реченицу: „Кад већ идеш до продавнице, узми и...”

Те три тачке су једна од највећих одговорности одраслог мушкарца.

Јер иза њих може да се крије било шта. Хлеб, млеко, тоалетни папир, кромпир или неко од средстава за чишћење. Али обично је то нешто чега се сетиш тек када се вратиш кући. Оно што следи, јер те је спопао угледни доктор Алцхајмер, далеко је опасније него кад промашиш пенал. Меси их је на овом Мундијалу промашио два, па му ништа не фали. Осим још једне „Богиње”. И не верујем да је икада сишао у продавницу. Као што није ни Трамп.

Меси и Трамп, рецимо, не знају да постоје народи који имају војну стратегију, постоје они који имају економску стратегију, а постоје и они који једном годишње изводе највећу операцију логистике познату савременом човеку: проналажење пристојног апартмана или хотела на мору по цени која неће изазвати породичну катастрофу. Та операција код нас има посебно име. Зове се – летовање.

Нигде се не сусрећу економија, психологија, географија и филозофија тако прецизно као када просечна породица из Србије крене да тражи где ће провести десет дана одмора. Јер то више није избор дестинације, већ преговарачки процес, као да се бране кључни национални интереси. Предстојећи избори и кампања су права милина у односу на породични избор добитне летње дестинације.

Све почиње невиним питањем: „Где ћемо ове године?”

А завршава се табелама, мапама и реченицама које звуче као да се одлучује о будућности државе и одбрани територијалног интегритета и суверенитета.

„Чекај, ако кренемо у пет ујутру, избегавамо гужву на граници, али онда плаћамо додатно ноћење.”

„Ако узмемо овај апартман, уштедећемо сто евра, али нема паркинг.”

„Ако идемо тамо, плажа је боља, али је храна скупља.”

„Ако останемо овде, можда нам се више исплати да не идемо нигде.”

И тако настаје парадокс савременог одмора.

Човек проведе три месеца планирајући како да се одмори! Али шта се дешава ако породица изабере дестинацију докле досежу иранске ракете? Да, па шта. Аранжман је дупло јефтинији!

Данас је летовање и научна дисциплина, са фотографијама из седам углова, са коментарима гостију и сателитским мапама. Чак је и процена колико је минута потребно да се од апартмана дође до мора стратешка операција од прворазредног значаја.

Ту тек настаје проблем. Јер удаљеност од мора није само географска категорија. Она је и филозофска. „Двеста метара од плаже” може бити рај.

Може бити и казна.

Све зависи од тога ко је измерио тих 200 метара који се лако претворе у километар или два. За власника апартмана то је равна линија. За родитеља који носи дете, торбу, сунцобран, душек, флаше воде и играчке које ће дете ионако изгубити – то је експедиција.

Некада се чини да човек не иде на море, већ учествује у програму преживљавања. Али када коначно стигне, када распакује кофере, када први пут изађе на обалу и види море, догађа се нешто занимљиво. Све рачунице на тренутак нестану. И еври и путарине и бензин и паркинг и лежаљке. Све постане мање важно.

Заиста постоји нешто у том првом сусрету са морем што човека подсети да није дошао на овај свет само због обавеза. Можда је то разлог због којег људи и даље иду, иако су врућине несносне, па се питам, шта ћу и ја ове године тамо. 

Али чак и тада, чак и на одмору, савремени човек тешко успева да побегне од света. Шта да ради са мобилним телефоном? Да га баци у море и нахрани рибе? Телефон је заиста постао нека врста невидљивог кофера који свуда носимо. Са њим долазе све бриге овог света.

Док седимо поред мора, са друге стране планете неко објављује нови рат. Берзе одмах реагују. Политичари се оглашавају. А ми, са ногама у мору, читамо вести о стварима које не можемо да променимо.

То је можда најчуднија болест нашег времена. Имамо могућност да знамо све, а да тражимо апартман или хотел као Свети грал. Зашто носимо терет информација које су потпуно бескорисне? Знамо шта кажу председници држава. Знамо колико кинте има Илон Маск. Знамо шта каже нека певаљка.

Али понекад не знамо да је особа поред нас уморна. Да дете жели нашу пажњу. Да пријатељ већ месецима има проблем.

Можда је управо ту највећа лекција којој нас учи Светско првенство у фудбалу. Више од месец дана гледали смо најбоље фудбалере света како се боре за један пехар, откривајући пред читавим светом своје мане, дилеме, страхове или таленат. Али када се све заврши, схватимо да и свако од нас игра своје првенство. Неко се бори за посао, неко за здравље, неко за породицу, неко само за мало мира.

То нису ствари које ће ући у историју и вероватно их се нико неће сећати, осим нас самих. Али ми играмо свакога дана велике дербије у лиги свакодневице, добијамо и губимо велике утакмице и нисмо ни свесни да су то најважнији голови.

Отуда таква неурачунљивост док гледамо Мундијал. Све је ту. Победе и порази, смех и сузе, талентовани и неталентовани, правда и неправда, хистерија и меланхолија, богати и сиромашни, одлазак у пензију и коначно, живот и смрт. И за оне на терену и за оне поред телевизора. И то све због трчања за лоптом, односно јурњавом без смисла. Дакле, дође му на исто. И за Месија и за Аргентинца из сиромашног предграђа Буенос Ајреса који је ронио сузе за њим.