У ред из ноћне смене

Доручак и ужина на тротоару, освежење и сладолед у хладу дрвећа покрај београдске Саборне цркве многе би могли да асоцирају на пикник у центру узавреле престонице. Међутим, то је "провод" на који морају да буду спремни сви који ће овог лета желети да посете или прођу кроз Аустрију.

Док је сунце неумољиво пекло, потенцијалним путницима се чинило као да се ред већ сатима не помера. Већина људи која покушава да добије папир за улаз у некада суседну Аустрију каже да су срећни јер спадају у малобројне у Србији који планирају пут у иностранство. Заморну процедуру схватају као неминовну нужност. Као последицу деценијске изолације.

Данијела и Марјан Милошевић требало би да проведу два дана у Словачкој. Само да би предали документа неопходна за транзитну аустријску визу морали су да чекају четири сата. Претходни део јутра су провели испред словачке амбасаде, а чим су се, у девет часова, врата ове установе отворила, посао су завршили за десет минута. Очекивали да ће и са Аустријанцима имати среће, али…

Будући да већ 15 година није путовала у иностранство, Данијела каже да јој ништа не пада тешко. Сигурна је да ће са мини-одмора у Словачкој имати само лепе успомене, а, како каже, брзо ће заборавити сате проведене на сунцу и двонедељно скупљање докумената.

– Све ово бих радила и да путујемо на један дан – каже Данијела.

Небојша Величковић је у шест часова изјутра заменио целоноћно дежурство за барменским шанком за стајање у реду дугачком стотинак метара који је од ране зоре већ био формиран испред зграде аустријске амбасаде. Било је ту људи који су позицију заузели већ у два часа после поноћи. Папире неопходне за добијање виза предали су тек око поднева, после десет сати чекања. Небојша је већ огуглао на заморну процедуру приликом аплицирања за добијање визе. Већ седам пута је путовао код супруге која тренутно живи у Бечу. Укидање визног режима толико би му олакшало живот да му и помисао на то изгледа нестварно добра.

Иако му није лако да после непроспаване ноћи стоји у месту седам сати, каже да у овој установи макар све може да се заврши за један дан. Још се није десило да неко, после вишечасовног чекања, због завршетка радног времена не аплицира за визу.

– Намучиш се мало док скупиш и приложиш документа, али исплати се – каже Небојша и додаје да ће за недељу дана сазнати да ли је пожељан у земљи у коју намерава да путује искључиво из емотивних разлога.

Током свих дана проведених испред амбасаде упознао је и службенике, али они који раде на пријему виза, како каже, често се смењују.

– Да не би ушли у фазон – шеретски је прокоментарисао Небојша.

Још у преподневним сатима асфалт се усијао, а жега постала неподношљива. Десетак људи се, не плашећи се да ће изгубити место у реду, преселило у хлад дрвећа које краси порту Саборне цркве. Кажу да су малобројни они који покушавају да уђу мимо реда.

– Сви смо на истој муци – коментаришу углас.

Четрнаестогодишњем Слађану Илићу, најмлађем међу путницима, сећање на прошли боравак у Бечу даје снагу да, седећи на бетонским стубићима и ослањајући се на раме мајке Јасминке, мирно чека да се приближи вратима која воде ка канцеларијама. Виђење са тетком, шетња бечким улицама и игра у парковима доживљаји су које ће Слађан препричавати другарима када се заврши распуст.

Док су последњи путници за тај дан улазили у амбасаду, иза њих се формирао нови ред, али и ред смећа и отпадака остављених по тротоару и жардињерама. Колику би казну за овај прекршај платили у Аустрији?