Освајање Шенгена

Из Србије сте, неосуђивани, немате полицијску потерницу због оптужбе да сте убили премијера, на пример, немате сумњиве рачуне по иностраним банкама, чак вас ни не бије глас да сте криминалац, нисте политичар, нисте оптужени за ратне злочине, нисте заштићени сведок сарадник, нисте ни близак пријатељ са таквима, ни род, ни помози Бог? Е, такви какви сте, нисте ни за визу. Чак и неки који су последњих 15 година били на којекаквим црним листама Европске уније, и због којих Србије нема на "белој шенгенској листи", имају више изгледа да прескоче зид којим се опасала Европска унија него ви који нисте ни крали, ни лагали, ни убили. Ви сте кажњени. Тиме што не можете да изађете из земље у којој живите и што вам такав живот онда личи на заточеништво.

Пола Србије, кажу статистике, никада није видело шта се крије иза граница "небеске" отаџбине. Више од половине сада нема чак ни пасош. Због тога што никада нису били странци у некој земљи, млади у Србији, упозоравају истраживања, зазиру од странаца у својој земљи. Због тога што је понижење прва асоцијација на визе, непријатељ је прва асоцијација на странца. И зато што одлазак ван Србије личи на излазак на условну слободу, зато Србија личи на затвор.

Пре три године Србија и Црна Гора укинуле су визе за 40 земаља, у "знак отворености према земљама ЕУ, земљама кандидатима за чланство у ЕУ, Сједињеним Америчким Државама и другим развијеним и демократским земљама". И дан-данас Срби у те земље могу да оду тек пошто докажу да у њима неће и да остану.

Срби морају да доказују да ће се вратити кући, да не беже, да им фамилија и посао значе довољно да ће им се вратити, да ни у сну нису помислили да напусте домовину и да одлазак на одмор или светско првенство у фудбалу нису само изговор да се ушуњају у неку од тих "обећаних" земаља и тамо остану заувек. Терају вас да мислите како је сваки излазак из земље само добра шанса за бег. Терају вас да мислите да жеља да се види Ајфелов торањ, Биг Бен или Колосеум нису довољно добар разлог да их и видите. Овде мало ко има право на обичну безазлену жељу да путује. Колико и куда хоће. Као некада. То што не можемо да одемо нигде без велике муке и понижења док добијемо то парче папира симбол је нашег дугогодишњег пропадања и страдања. Овде чак и они који никада, ни док се могло, нису прелазили границу и нису имали ни пасош, "шенгенску голготу" сматрају највећом казном. Није битно да ли хоћу, да бих се осећао човеком, важно је да могу. Баш као што је у време хиперинфлације многима то што немају пара да купе ништа, падало много теже кад у радњама није ни било ничега да се купи.

Невидљиви шенгенски зид је вероватно најочигледнија класна, расна, економска и национална подела у Европи данас. Оној Европи која, како тамо воле да говоре, руши поделе међу народима. Шенгенски свет је модерна и политички коректна верзија феудалног ропства. Да бисте испунили услов да уђете у тај повлашћени свет слободних морате да скупите брдо потврда којима доказујете да овде, код куће, имате шта да једете, где и с ким да спавате, да имате посао или да га немате али да имате ко да вас издржава, да имате ваљан разлог и да немате скривене мотиве. Због једног одласка до Лондона и шалтерске службенице у амбасадама морате да уверите да сте се женили из љубави, да сте у Србији само рођени, а да вам је Енглеска урођена, да су вам жена и директор толико добри да бисте поново да их видите, да су вам деца важна али да вам је демократија важнија, да вам је крвна група баш она коју има највише Енглеза и да краљицу Елизабету волите као своју, а не Чарлсову мајку. И да 100 евра и бомбоњера нису мито, него обичај у Срба да се у амбасаду не улази празних руку. То без 35 евра за визу.