Жена треба да охрабри мушкарца

Због чега је тако тешко постало наћи правог партнера, које су најчешће грешке жена у емотивним односима и зашто савремени мушкарци избегавају емотивно везивање, открива др Зоран Миливојевић, психотерапеут, аутор „Формула љубави”, као и низа других књига о најважнијим односима на свету – мушко-женским.

Због чега најчешће долази до љубавних неспоразума?

Жене су 80 одсто наших клијената. Оне се не устежу да траже помоћ, за разлику од мушкараца, који гаје различита уверења, као што су: „Онај ко је паметан, сам ће решити проблем” или „Психологе траже само слабићи”. Генерално гледано, постоје две врсте проблема због којих се најчешће долази код психотерапеута: први – намера да се реше чести конфликти парова који већ живе заједно и други – немогућност да се пронађу одговарајући партнери. Понекад особа има таква очекивања која тешко ко може да испуни. Зато се и јавља незадовољство.

Да ли је онда основано поређење да су мушкарци са Марса а жене са Венере?

Све је мање разлика које потичу из некадашњих полних улога. Већ од шездесетих година 20. века таква подела нема функцију, јер има мушкараца који су, условно речено, „женственији” од жена и обратно. Култура све више иде ка андрогинији, односно ка стварању мушко-женског карактера, тако да се разлике бришу. Научно је потврђено да мушкарцима у западној култури опада тестостерон, што се повезује са масовном употребом пестицида. Са друге стране, девојчице раније улазе у пубертет. Због тога се може закључити да неки људи нису ни са Марса, ни са Венере, већ да долазе са Сатурна.

Због чега се савремени мушкарци све мање удварају и преузимају доскора женске улоге, постају пасивни, неодлучни и чекају да им се удварају жене?

Жене у пословном домену све више показују одлучност, енергичност, одговорност, а приватно желе да им се мушкарци удварају. То може помало да збуни мушкарце јер не препознају јасне сигнале да ли да крену у акцију или да буду пасивни. Са друге стране, уврежено је схватање да ако жена покаже мушкарцу да јој се допада да ће он мислити да је „лака”. Ми их учимо да ће особа, ако јој покажете своју наклоност, мислити да имате добар укус.

Људи воле када се другима свиђају, чак и ако им они нису драги. Зато жена треба да охрабри мушкарца погледом. Онда када је поглед узвраћен, требало би да се насмеје, што мушкарцу даје јасан знак да постоји интересовање са њене стране. Јер жене које се стиде, које у себи имају рањиву девојчицу, упућују сигнале које мушкарци не препознају као такве. На пример, жена се жали да јој није узвраћена наклоност мушкарца који јој се допада. Ми је питамо да ли му је показала да јој се свиђа, а она одговара: „Наравно, позвала сам га да ми помогне да поправим компјутер!” Мушкарац је дешифровао њене сигнале на други начин и зато није дошло до узвраћене емоције.

Зашто велики број мушкараца не жели да се емотивно веже?

Постоје три разлога. Први је искуство из примарне породице, у којој су гледали како се мама и тата стално свађају. Зато су закључили да је заједнички живот пун неспоразума и обмана. Други разлог је усмереност културе ка уживању. Не желе да одрасту, јер мисле да ће им живот бити преозбиљан и напоран и зато желе да буду вечити младићи. А везати се за некога и имати децу дефинитивно је знак одрастања. И, трећи разлог је прецењивање секса. На жене се гледа као на сексуалне објекте, који стално морају да изазивају жељу за страшћу и сексом, а природа људског односа је да то може да буде само у првих неколико месеци. Ако сексуалност није праћена емотивним везивањем, онда се врло брзо сели на другу особу. И тако у бескрај.

Због тога такви мушкарци дочекају 50–55 година врло усамљени, када више нису сексуално пожељни. Такође, због високих критеријума, није мали број жена које нису успеле да пронађу партнера, а у годинама су када им откуцавају последњи минути биолошког часовника. Нису срећне ни оне жене које имитирају мушкарце, мењајући често партнере. Секс без емоционалног везивања нема тај квалитет који остваре особе које у сексуалном односу изражавају дубоку емотивну припадност.

Да ли постоји универзална формула љубавне среће?

Ми смо, као цивилизација, љубавне односе прилично закомпликовали. Оно шта је љубав (емоционално везивање, осећање да вам је неко важан и да имате осећај припадности), генерално гледано, није ништа посебно. Свако има право да воли и да буде вољен.

Документарни филмови о примитивним племенима најбоље показују каква је љубав без културних конструкција. Ми смо од љубави направили центар уживања – романтичног и сексуалног – и то прво у литератури а онда и на филму. Упили смо представе о љубави, која треба да нас усрећи, изазове екстазу и која ће да траје до краја живота.

Ако се томе још дода представа о подели полних улога, постаје тешко вероватно да нађемо партнера који ће се уклопити у такве представе. Последица свега тога јесте све више разочараних људи. Град је пун изузетних младих жена које су саме јер не могу да нађу мушкарца који би желео да се веже, јер он не верује у љубав, већ у фиксацију. Коначан исход је све мање деце и стварање затвореног цивилизацијског круга. То је довољно алармантан разлог да почнемо да се мењамо.