Пијаца је за преживљавање

Рођен сам у Тузли, у Босни (1948), по струци сам грађевинац, а више од десет година продајем обућу (папуче, патике) и улошке за обућу на пијаци Зелени венац. Завршио сам вишу грађевинску загребачког универзитета, истурено одељење Тузла, са положеним државним испитом за вођење објеката. Без посла сам остао 1992. године, кад су настала ратна дејства па су Срби из моје фирме у највећем броју пребегли у Србију. Наше матично грађевинско предузеће било је „Златибор” из Титовог Ужица, са ООУР-има у Београду, Новом Саду, Бару и Тузли. Само у Тузли било нас је 750.

Живео сам са супругом и ћерком. Имали смо стан. Супруга је радила у Фабрици соли, као правник. Кад су почела ратна дејства прешли смо у Лозницу, код рођака моје жене. Хтео сам да наставим да радим у истом предузећу у Ужицу, али наш директор из Тузле је формирао нову фирму и повукао је за собом нас тридесетак. Основали смо грађевинско предузеће „Градбор” и радили смо у Свилајнцу. Ту сам се разболео, јер у Тузли сам као руководилац на градилиштима углавном био у затвореном простору, а у Свилајнцу на отвореном, и то ме је коштало тешке упале кука. Радили смо на веома ниским температурама и ја то нисам могао да издржим. Лечио сам се скоро годину дана. Докторка из Дома здравља Вождовац ме је спасла да не паднем на штаке.

У међувремену је свилајначка радна јединица била мобилисана и одведена у Босну, да би се одмах вратили они који су имали држављанство Србије. Био сам тада на боловању, а кад сам се опоравио дошао сам на пијацу, и од 1995. до данас радим овде. Једино кад је Зелени венац реновиран био сам на Карабурми, али та пијаца је толико мала да нисам покривао ни основне трошкове. Пријавио сам се и на биро и конкурисао за грађевинске послове, али увек су примали млађе. Сад више и не конкуришем – чекам пензију. Већи део робе коју продајем је из Србије. Доносе ми је колеге са Умке и из Пазове. Мада има и кинеске. Сваки дан сам овде, па и зими кад је на пијаци ненормално хладно. Ово је чисто преживљавање, радиш да преживиш. Ћерка је у међувремену завршила Правни факултет и сад спрема правосудни испит, па ће код мајке у адвокатску канцеларију. Моја супруга је раније положила правосудни и убрзо је, кад смо дошли у Београд, отворила адвокатску канцеларију. Али у почетку није имала посла. Нема ни сада. Дошљак тешко може да буде успешан у великом граду. Дошљаку, поготово ако се сам бави неким послом, треба времена да упозна тржиште и стекне пријатеље.

Жао ми је што после Тузле и Свилајнца нисам наставио да радим на грађевинама. Грађевинци су вредни радници, послушни. Једино зими кад је јако хладно није им до посла него ложе ватру и греју се. Саветовао бих сваком ко остане без посла да не напушта своју струку, тешко ће се у новој снаћи. Ја сам углавном због болести скренуо с тог пута и сад ево преживљавам.

Овде сам подстанар, а и супруга и ћерка.У Тузли су нам вратили стан. Неких шездесет квадрата. Одем до стана три-четири пута годишње, останем тамо два-три дана. Али то да продамо, овде бисмо купили једну гарсонијеру.

Имам овај бокс са мојом робом и тога се држим док за коју годину не дође време за пензију.

Грађевински инжењер