Неприлагођени блуз

Роберт Џонсон је морао да прода душу ђаволу да би свирао блуз. Џефри Ли Пирс имао је другу погодбу. Са апокалиптичним јахачем, наоружаним оштром косом, испијао је хектолитре алкохола и фиксао килограме хероина да би добио дозволу за своју музику. Када му је 31. марта 1996. године експлодирао мозак,нико се није изненадио. Имао је 38 година. Остала је музика и сазнање да је Пирсов бенд „The Gun Club” највећарок група свог времена (осамдесетегодине 20. века), а њихов деби албум „The Fire Of Love” неприкосновено ремек-дело.

„Мораш да платиш дугове да би свирао блуз”, кажу стари блузери. Џефри Ли је своје поштено намирио. Бокс сет са четири диска „The Life and Times of Jeffrey Lee Pierce and the Gun Club” признаница је која доказује да је трансакција поштено обављена. Живот је, без лажи и превара, замењен за музику.

„The Gun Club” су изданак лосанђелеске андерграунд сцене. Она је настала као реакција на етику и естетику коју је музичко-филмска врхушка промовисала. Поред Пирсовог бенда,значајне групе са те сцене су биле X, „Blasters”, „The Flesh Eaters”, „The Plugz”, „Leaving Trains” и друге. Талентовани писци, сликари, филмски редитељи користили су рок музику као медиј за промоцију својих артистичких назора.

Први диск из тогкомплета садржи 17 студијских снимака. То је пресек Пирсове каријере од првог албума састава „The Gun Club” до последњег, снимљеног под именом „Rambling Jeffrey Lee”. Неки кажу да „кад је блуз добар, човек јетужан”. У Пирсовој верзији та сентенца је претрпела знатнеизмене. Неприлагођени човек ужаснут смрћу и збуњен сексом је главни лик. Нумере „She’s Like Heroin To Me”, „Death Party”, „Love And Desperation” и друге у том су фазону. Хјуберт Селби и Роберт Џонсон у Пирсовим песмама иду руку под руку.

На остала три диска налазе се живи и радијски снимци састава „The Gun Club” и Џефрија Ли Пирса. Њихови звучни квалитети не задовољавају актуелне стандарде. Снимци су, једноставно, лоши. Неким чудом, међутим, тај недостатак претвара се у квалитет. Понуђена музика постаје документ који сведочи о времену када је побуна против естаблишмента била храбар и племенит чин. Клубови у којима су непознати бендови „прашили”свој анархични рок били су генералштабна места тог покрета. Од београдске Академије до њујоршког клуба CBGB. Шкрипава, лоше снимљена музика са тихдискова, кроз коју се разазнаје хистерични, распомамљени Пирсов глас, ултимативни је звук тог времена.

Бокс сет „The Life and Times of Jeffrey Lee Pierce...” показује колико се време променило,и то на перфидан начин. „Нема више супкултуре младих”, како каже Џон Милијус. Дошло је ново доба. Новац и моћ су све. Пирсова музика се доима као археолошки артефакт који сведочи о несталој цивилизацији и изгубљеној храбрости.