ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ

Први пут сам отишла у иностранство са пет и по година. Путовала сам возом са родитељима у Италију, тада, наравно, без визе. Много година касније, захваљујући професији, кренула сам на путовање дуж читавог земљиног шара. Ако изузмемо Европу радила сам у Канади, Кини, Јапану, Мексику, Бразилу, Америци. Видела сам од најелитнијих дворова до застрашујућих фавела у Бразилу где ни полиција не сме да завири. Нико не треба да ми објашњава шта је свет, шта Европа. Шта је лепо, шта ружно, који је прихватљив модел понашања.

И свуда су друштва кастинска са многобројним степеницама. Богати и моћни на врху. Сиротиња која дрхти чекајући да јој се удели динар и која се ни за шта не пита. Но, на срећу центар света није географски , већ је свуда тамо где се ствара креативан чин. Где се велича рад и иновација.

Оно што је за свет или Европу њихов најнижи слој народа, то смо ми за њих као народ у целини. Као такве она нас неће, јер већ има довољно шкарта у својој земљи. Зато се смејем када чујем да нам разни дилетанти причају о Европи и то они који у њој никада живели нису.

Европа нам је сакрила колико се њихови студенти труде да буду најбољи. Колико је важно знање, дисциплина, толерантност, поштовање, колико се цене нове идеје. То су универзалне вредности од када је човечанства.

Људи овде, поготово млади, немају новца да преживе, а камоли да путују. Да троше паре које немају. Економија је разорена, незапосленост огромна, а нико не воли сиромашног рођака. Европска унија има свој угрожени слој, не треба јој још једна просјачка испружена рука.

Најновија истраживања показују да огроман број младих, студената никада није изашао из земље. Да парадокс буде већи од 2000. године видно се заоштрио визни режим.

Не могу да се љутим на Европу која љубоморно негује своје истинске вредности. Чува свој Кембриџ, таленте, квалитете и капацитете. Она узима само најбоље стручњаке који се уклапају у њен систем вредности. Тугујем што они који су плаћени да воде ову земљу понизно и поданички прихватају да већина ствари које су у Европи најгоре и на најнижој лествици за нас постану врхунске вредности.

Болујем што пристајемо да будемо депонија Европе. Наши највећи непријатељи су странке које ускогрудо мисле само на своју корист. Зашто млади не могу да добијају визе? Да тема није толико понижавајућа, могла бих да будем и горко духовита, можда и зато да не би видели колико се Европа мучи, страхује за посао, цвили у свом болу.

Људи у Европи тек кад тешким радом зараде новац мисле на провод. Шенгенски зид је нова гвоздена завеса. А, музички фестивал Егзит је ушао без визе код нас. Провод се намеће као императив. Цела земља нам је провод. Ми смо општи Егзит. И у то нико не сме да дира. Постали смо згодна депонија за застарелу идеологију, као што су нам продали и превазиђену технологију и лиценце за приземне, агресивне телевизијске емисије.

Дуже од двадесет година путујем из земље у земљу, и у време најжешћих санкција, са једне на другу сцену. Од мене је Европа узимала. Као почаст мом дару и успеху, на пример, добила сам канадску визу оверену на пет година. Једино својим радом, квалитетом нове генерације могу да зараде визни пролаз. То је сигуран начин да им се одшкрину врата за цео свет.