Од Цетољуба до Жаклине

Није могао свако да се зове Стефан или Урош у средњем веку, та имена била су резервисана само за владарску породицу. Обичан свет је морао своју децу да зове некако мање господски. Али, Стефан и Урош су дочекали своје време, сада их у књигама рођених има на хиљаде. Иначе, име Стефан име потиче од речи венац, круна, дакле, краљевско, а Урош вуче мађарско порекло будући да је ур на мађарском заправо господар. Др Александар Лома, професор Филозофског факултета, проучавао је старе књиге и документа покушавајући да открије како су некада давана имена приновама, како су настајала презимена, надимци. Прилог о овом истраживању нашег саговорника о антропонимима (личним именима) код Срба објављен је и у приручнику "Европски антропонимски системи", који је недавно изашао у Хамбургу.

- Од тринаестог века располажемо неколиким повељама у којима су пописане на стотине и хиљаде имена зависних земљорадника и сточара на великим поседима манастира као што су Жича, Свети Стефан у Бањској, Дечани, Свети Арханђели код Призрена. На њих се надовезују турски пописи, где су по местима поименце забележени порески обвезници. Из тог времена имамо и манастирске поменике са именима приложника и њихове родбине, и то су најранији извори који у већој мери бележе женска имена - истиче професор Лома.

Поједини топоними из раног средњег века (топонимија - грана лингвистике која проучава лична и географска имена) садрже врло архаична лична имена која се не срећу у старосрпским писаним споменицима очито зато што су изашла из обичаја пре немањићког доба, као Цетољуб (први део у вези са част, поштовати), Частриј (чати "чекати" + стриј "стриц"), Уњемир (уње "боље"), Житомисл (жито- "живот", не "житарице"!), Сирогој ("онај који негује сироте" или "одгајан као сироче"), Даљегост. Нека од њих су јединствена у целом словенском свету, друга се срећу у средњовековним именословима северних словенских народа (Чеха, Пољака, Руса) или у њиховој топонимији. Део њих садржи речи и значења иначе непознате у српском и другим јужнословенским језицима. Има таквих имена која вуку порекло још из праиндоевропског доба, као Берислав или Јарослав. Ово друго, познато и код нас у средњем веку, етимолошки одговара грчком Херакле.

- Наведени примери илуструју склоност наших давних предака ка двочланим именима. Она су и код других индоевропских народа имала отмен, аристократски призвук. У свакодневном општењу су се скраћивала у тзв. хипокористике, нпр. Житомисла су звали Житко (одатле топоним Жича), па су се ти скраћени облици постепено ширили на рачун сложених и дете је могло понети на крштењу име Драго уместо Драгослав.

У наше време присутна је одбојност према хипокористицима, те се, нарочито за женску децу, бирају имена која су толико кратка да се даље не могу скраћивати (Ана, Маја Сара, Хана, Јана и слично) - наводи др Александар Лома. Хранислав је, рецимо, био чувар славе рода свог.

Јесте да се некада поштовала реч кума, много више него данас када углавном родитељи одлучују како ће се звати њихове ћерке и синови, али постојала су и нека ограничења када је именом требало утицати на будући живот потомства.

- Нека традиционална имена заснована су на етимолошкој магији. Вук се давало да дете не једу вештице (Германи су имали Волфа), Стојан или Стана, Станко да жена престане са даљим рађањем. Но, од наших народних имена ипак су најчешћа она са значењем милине, радости, љубави - наводи професор. Заштитна имена су била и Живко, Срећко, Гвозден, Камен. Мада било је и кумова који су са задовољством давали деци имена животиња и птица, па су тако некада живели момци које су звали Голуб, Медвед, а девојке називане Ласте.

Страна имена примали смо највише путем хришћанства, наставља др Лома. Како су се Срби населили у делу Источног римског царства где се говорио латински језик, неки најранији облици светачких имена одају латинско посредство, као нпр. Ст(ј)епан, али се доцније тежило већем приближавању грчким предлошцима (Стефан, народски Стеван; Јован уместо Иван, Ђорђе или чак Георгије уместо Ђурађ). Носиоци тих имена имају имењаке код хришћанских народа широм света (Ђорђе је италијански Ђорђо, немачки Георг, француски Жорж, енглески Џорџ).

Судећи по књигама рођених у доба националног романтизма, маме и тате су биле поносне на своје мале Југославе, Родољубе, Србиславе. Већ си испричане приче о Тракторкама и Стаљинкам, које су у неким каснијим животним годинама мењале име и званично да би избрисале заблуде старијих. Мада је на једном споменику на Новом гробљу из 1860. године записано име Машинка.

- Тек од новијег доба масовније се чују световна страна имена. Од деветнаестог века нарочито је присутан руски утицај. Из руског су на пример код нас стигла имена Александар, иначе грчког порекла (први га је Карађорђе дао своме сину по руском цару) и Олга (по руској кнегињи, исто што и скандинавско Хелга). Последњих деценија све је већи утицај медија. Снежана је из Гримове бајке и Дизнијевог филма, Лара из "Доктора Живага"... - подсећа професор. Уосталом многи ће се сетити Силвана, Себастијана, Сандокана који су се родили у нашим породилиштима у време чувених серија или Жаклина, које подсећају на Кенедијеву даму.

Уз име неке особе свакако подразумева се и презиме. Додуше неки га мењају сами да би звучало уметнички, најчешће се то ради удајом, женидбом, додавањем супружниковог.

- Презимена су код Срба релативно млада појава - напомиње истраживач. - Срећу се тек од позног средњег века и то код племићких породица, али је све до ослобођења од Турака преовлађујући обичај био да се син означава по оцу: Милутинов син звао се Петар Милутиновић, а његов син Ратко Петровић. Тек су административне потребе у обновљеној држави стале на пут тој пракси, приморавши унука да преузме од оца име по деди и пренесе га даље на своје потомке. Тако су се усталила презимена, од којих су према томе највећи део по пореклу називи по оцу, тзв. патронимици. Другу већу групу чине тзв. етници, називи по месту порекла као Голијанин, Подунавац, Будимлија. И најзад, многа презимена постала су од надимака, било по занимању (Ковач, одатле Ковачевић), или подсмешљивих, нпр. Зец, каткад, нарочито по западним крајевима, и вулгарних (Гузина).

- Надимци могу имати најразличитију мотивацију, по физичким или психичким особинама, животним (не)згодама и околностима. На пример, Зец су могли прозвати некога са зечјом усном, или плашљивца, Шваба плавог човека или неког ко је гастарбајтовао у Немачкој, Маџар - Србина дошљака из Војводине. Често се у надимке претачу имена на било који начин популарних особа. Мислим да и дан-данас у сваком српском граду има по један Чомбе, по злогласном премијеру Конга - Леополдвила средином шездесетих година прошлог века - каже професор др Александар Лома.