ГЕРХАРД ЈАНДЛ

Верујте ми, визни режим не чини никога срећним. Непријатан је за све учеснике: за подносиоце захтева за визу који – по летњој врућини или зимском снегу – морају да стану у ред испред aмбасада након напорног прибављања докумената, као и за службенике задужене за визе у aмбасадама који свакодневно небројено пута морају да постављају иста питања и провере исте папире, и коначно је непријатно и за aмбасадоре који морају да се муче са – некад оправданим, често неоправданим – жалбама. Ако бисмо могли да пођемо од тога, да подаци свих подносиоца захтева за визу одговарају истини, процедура за добијање визе не би била узбудљивија од куповине карте за аутобус.

Међутим, нажалост, није тако. Из многих места, такође и у југоисточној Европи, потиче још увек организовани криминал, трговина дрогом, трговина белим робљем и рад на црно. Разумљиво је да државе ЕУ желе да се заштите од тога. Нажалост, још нико није измислио систем који би на бољи начин узимао у обзир безбедносне потребе држава и друштва од самог визног режима. Значајно ми је да нагласим да се увек ради о малом постотку кршилаца закона који дискредитују једну целу земљу или чак и један цео европски регион.

Задатак визног режима представља управо то, да се издвоји тај – хвала Богу – мањи број неискрених из масе подносилаца захтева за визу (у aустријској aмбасади у Београду 45.000 годишње). Зато нам шенгенски закони прописују да проверимо да ли неко поседује довољно новчаних средстава да би могао себи приуштити скуп боравак у Европи високих цена – да не би набављао новац криминалом или да не би морао да буде враћен у своју домовину на рачун, у нашем случају, аустријског порезног обвезника. Из тог разлога морамо проверити да ли је неко на основу свог радног места и својих породичних веза везан за своју домовину, тако да ће занемарити рад на црно ради брзе зараде много новца у ЕУ и да на тај начин гурне грађанина ЕУ у незапосленост. Зато морамо проверити да ли неки бизнисмен жели да посети фирму која заиста постоји или можда ипак припада некој криминалној организацији која се представља као озбиљно предузеће. Морали смо такође горко да примимо к знању да се кршење закона не зауставља испред стакла шалтера, већ и да се може проширити и на службенике задужене за визе.

Даљи аспекат: у српским часописима се увек изнова појављују огласи "агенција" које нуде фалсификоване документе ради добијања визе обманом. То је превара, криминална радња. Докле год дотичне "агенције" наводе људе на илегалне радње биће веома тешко убедити јавност ЕУ у то да је правна држава – у нашем случају Србија – толико развијена да се визни режим може укинути мирне савести.

Аустрија и ЕУ не желе да поставе виртуелни зид око Балкана. Ми желимо да се Србија, као и друге државе региона, што је брже могуће приближе ЕУ и у потпуности интегришу у Европу. Из тог разлога је за време аустријског председавања ЕУ започета иницијатива да се визни режим боље фокусира на своје стварне намене, а пре свега да се олакша за младе. Ускоро ће постојати конкретни предлози.