Проводаџије спасавају уседелице

Недавно је један домаћи недељник позвао заинтересоване „који живе брзим темпом и немају довољно слободног времена и снаге да прогутају горчину самачког живота” да за неколико стотина динара крену у потрагу за мушкарцем или женом „свог живота”. Како је то изгледало описала је девојка „у касним двадесетим” која се тамо појавила на наговор забринуте баке, која је у њој видела непоправљиву уседелицу.

Може се рећи да је „спид дејтинг” или брзи састанак нова појава на балканским просторима где се сматра да ако неко иде у потрагу за брачном срећом уз помоћ разних агенција или посредника, „с њим нешто мора да није у реду”.

Сусрети ове врсте организују се са истим бројем мушкараца и жена који седе у паровима за различитим столовима. Сви имају по пет минута да питају једно друго шта год пожеле и минут да упишу утиске. У позадини, свира лагана музика, за опуштање. Кад се појача, то је знак да треба променити саговорника. И тако укруг. На крају, заинтересовани организатору скупа предају попуњене папириће са утисцима о саговорницима. Сви подаци се убацују у компјутер, а кад се мушка и женска страна поклопе, следећег дана електронском поштом учесници добијају контакт телефоне жељених особа.

Потези очајника

Код многих влада убеђење да „само очајници” овим путем покушавају да пронађу сродну душу али брз темпо живота доноси неке нове навике. Спајање парова преко Интернета све више осваја свет. Виртуелни проводаџилук је одговор на брзину промена у свету. У свим светским метрополама постоје агенције које се баве брачним посредовањем, свесне да муњевит ритам савременог живота отежава могућност проналажења адекватног брачног партнера. Иако је појава таквих посредника добила епитет „модерних” облика љубавног повезивања, занимљиво је истаћи да је порекло проводаџилука у јеврејском народу, који у овом има и највише искуства и најдужу традицију.

По Талмуду, Бог је први и последњи проводаџија, јер ко други може да споји два различита бића да се уклопе као једно? Није ли он спојио Адама и Еву у прву заједницу човека и жене? Закључак је био неизбежан – „брак је створен на небесима”, кажу старе књиге. Рабин Акива, велики учитељ јудаизма, на ово питање одговара: „Да, Бог зна све, али је слободна воља дата човеку”. Другим речима, Бог зна шта ћемо ми урадити и какав ће исход бити, али је на нама да уређујемо свој живот.

Бити проводаџија код Јевреја је часно занимање. Само честитом човеку, трезвеног расуђивања, могла је бити поверена улога спајања људи у трајну заједницу. Вековима су то били рабини који су добро познавали своје студенте, будуће младожење које су препоручивали богатим и водећим људима у заједници као добре прилике за њихове кћери. После посредовања, ако би се показало интересовање, почињали би неформални преговори, где би се постизала начелна сагласност о браку и били тачно одређени мираз и поклони породици. Овде је још могло да дође до повлачења неке од страна, јер није било правне казне, иако је то вероватно доводило до разочарања, свађа па и суза. Када би младенци стали пред рабина и брак био званично закључен, разлаз више није био могућ без озбиљних последица.

Улога проводаџије је доживела кулминацију у 14. веку, када су Јевреји били прогањани и расути широм Европе. У то доба је било мало комуникације међу расутим групама, а проводаџије су осигуравале и пружале стабилност и ширење заједница. Њихова вештина била је у томе да организују склапање брака првенствено на основу карактера, побожности, интелигенције и образовања, а так на крају на основу имовинског стања и лепоте. Временом, они прерастају у добро плаћене професионалце. Али, ако би брак који су склопили био несрећан, они нису смели да траже свој хонорар. У случајевима изнимног успеха, могли су да га дуплирају.

Навођење покретне и непокретне имовине

У традицији српског народа такође је веома добро позната улога проводаџија. Иако су њихове дужности све чешће преузеле агенције за брачно посредовање и интернет-портали, најчешће је реч о старијим женама или мушкарцима који преузимају на себе обавезу брачког спајања, а по ангажовању неке од страна (младине или младожењине). Било је уобичајено да проводаџија без најаве посети кућу будуће младе и започне причу о свом „рођаку”, коме је време да се жени. „А, будући да и у кући домаћина има девојка за удају, не би било згорег да се спријатељимо”, била је једна од најчешћих реченица. После тога уследило би навођење покретне и непокретне имовине будућег младожење, као и његових врлина и здравственог стања. Ако би предлог прихватили младини родитељи, убрзо би се кренуло „на виђење”. У супротном, на љубазан начин би се саопштило да њиховој кћерки још није време за удају јер „мора да учи школу” (најчешћи изговор).

Занимљиво је нагласити да се приликом преузимања „посла” проводаџија обавезивала на дискрецију, јер никада није постојала стопостотна вероватноћа да ће „брачна операција” успети. А, ако се то догоди, следили би бројни дарови. Није било ретко да и младина мајка „ошацује” добру „прилику” за своју кћерку, па да ангажује заједничку пријатељицу, која ће јој помоћи да „улови” зета. Имајући у виду чињеницу да је и данас све више девојака које чак ни до касних тридесетих нису успеле да нађу „правог”, можда то наведе њихове мајке да потраже сламку спаса управо у проводаџијама.

А да је појава проводаџија позната у различитим културама најбоље сведоче бројни примери успешно склопљених бракова у Кини. Наиме, постојало је правило да родитељи будућег младожење именују проводаџију да посети родитеље будуће младе, којима треба да саопшти њихову намеру. Ако младини родитељи немају ништа против, онда проводаџија има задатак да узме датум, време и место рођења девојке, како би се сагледали упоредни астролошки аспекти. У случају да се они не слажу, проводаџијин ангажман би се на томе завршавао. Јер, према увреженом веровању, уколико упоредне астролошке анализе нису компатибилне, постоји опасност да би заједнички живот обома донео несрећу. Уколико би се „све коцкице поклопиле”, онда би проводаџија била добро награђена и стекла веома уважен пријатељски статус.

Имајући у виду брзину свакодневног живота, посвећеност послу и све усамљенији начин живљења, поставља се питање није ли поново дошло време за проводаџилук. Јер, како би се многа усамљена срца друкчије спојила?