Прва рунда, друга рунда

Криза на све стране. Економска, финансијска, тако је названа. Ломи глобални капитализам а, мени се све више чини, и самог човека. Осам је изјутра, на аеродрому у Сеулу чекам лет. У чекаоници мешавина људи, различитих циљева. Туристи у фармерицама и патикама са ранчевима. Људи са малом децом који путују у посету родбини. И, наравно, пословни људи, утегнути у одела, кравате и тесне ципеле. Таква група Немаца већ ужива у разноврсном асортиману бесплатног пића. Прва рунда вотка. Друга рунда вотка. Свако узима по дуплу, зашто да не, вотка је без мириса. После 15 минута следи пиво на точење. Мора да их је пекла савест јер су прво узели руско а не своје национално пиће, али су и поред тога подобро допринели статистици. Просечно, Немац годишње попије 116 литара пива, 24 литра вина и 5,8 литара жестоког пића.

У авиону пре узлетања стјуардеса љубазно пита ко жели пиће. Мој сусед, дежмекасти Корејац са краватом и срчаном слабошћу која се чита на његовом црвеном лицу, користи прилику и наручује „скоч” са ледом. При повратку стјуардеса точи још једну туру. Овога пута комшија узима дупли. Жедан? питам га. Јесам, поред тога неко треба да преживи овај службени пут и чињеницу да је због слабог вона моја плата 40 одсто мање вредна. То га вероватно више боли од бола у грудима.

Прелећемо временску зону, нови је дан, јучерашњи, време је да се слави, уштедели смо један дан живота – још једну рунду, сестрице, траже неки путници. За неке је алкохол као прва помоћ, не сме да касни. Слећемо у Сан Франциско. На моју велику радост, на уличном штанду видим дуње, огромне, жуте, миришу као на теткином ормару. Питам продавца одакле долазе, он слеже раменима, али зналачки тврди да их многи винари користе као додатак омиљеном и тако често конзумираном калифорнијском вину. Можда зато што група научника из Пасадене тврди да црно вино смањује ризик од рака плућа. Јетра се не помиње.

Слећем у Београд, странци и наши људи радо купују шљивовицу као поклон. Из земље сам где је попити епски, где су границе хроничног и латентног алкохолизма нејасне и где од малена слушам:

’Ајде, де, још једну, па ниси дошао на једној нози;
попиј, добро је за циркулацију;
једна чашица уништи милион јетриних ћелија, онда сам одавно у минусу;
алкохол убија полако, ал’ имам ја времена;
чим умрем престајем са пићем;
имао сам супер вечеру са седам предјела: кобасица и шест пива;
инвестирај у алкохол, где иначе добијаш 40 одсто и више?

Ипак није српски феномен. Two beer, or not two beer? This is the question, рекао би Sheaksbeer. Велика Британија, Холандија, Пољска и Америка воде на листи конзумирања алкохола. Наравно, Ирска је прва па зато Ирци иронично кажу да сахрана у односу на свадбу увек има једну пијану особу мање.

Алкохол је свуда око нас као и повод да се поручи прва, па још једна тура. Да ли је цео посао, цео систем базиран или боље речено зависан од алкохола, да ли само са њим сав тај притисак може да се издржи, да ли зато овај мехур од пословних људи и „успешног“ пословања пуца, да ли зато банке пропадају, да ли се државе зато још више задужују да би платиле туђе дугове док народ све то плаћа, а пословним људима енормне плате, премије и пићенце уз то? Да ли у нашој земљи свакодневни алкохол одраслима служи као анестетик, као пилула заборава, а младима да побегну од тужне перспективе када већ не могу из земље? Надам се да није тако, надам се да грешим, надам се да ћемо се из овог пијанства пробудити без већег мамурлука и нових криза.