Закони су за „апстрактне”

Немам појма о томе шта пише у наводно спорном Предлогу закона против дискриминације, јер Влада Србије није дозволила да највиша „легитимна демократска установа Србије” продискутује његов садржај, измени оно што сматра да нарушава интерес оних који су „носиоци политичког суверенитета”, па онда изгласа или не изгласа тај закон по начелу да су „у демократији и математици бројеви ипак нешто”, како у „Политици” (објављено 12. марта) Слободан Антонић објашњава систем одлучивања у Народној скупштини Србије. Једино знам да сличне законе има 28 чланица Европске уније и да су те законе усвојили „легитимни парламенти” у свим тим државама, које настањује око 500 милиона Европљана и у којима слободно делују све „традиционалне верске заједнице”, а које су, баш само код нас, пре неки дан стопирале слање сличног закона у Скупштину Србије, у телефонском контакту са премијером Србије Мирком Цветковићем.

Да ли су ти закони на европском континенту донети под терором „грађанизма” (допринос господина Антонића светској политичкој терминологији), па су антидискриминацијски закони наишли на јуначки отпор тек у Србији, или премијер Мирко Цветковић сматра себе само рачуновођом који збраја интересе који се пријављују његовом кабинету и тако води „политику најширег консензуса”, ни то ми баш није потпуно јасно.Али ми је јасно да Слободан Антонић има неку необичну фиксацију на НВО (невладине организације), иако стално тврди да читав тај сектор има „десетак НВО са стотинак чланова”. Па зашто је онда г. Антонић толико забринут што та шака јада осипа „дрвље и камење на СПЦ и тврди да она има повлашћен положај”? Он чак отклања и сумњу да је та шачица „офанзивних” очајника продрла у врхове власти, то јест у Владу Србије и у Тадићев кабинет, а ипак је огорчен што НВО држи „евроинтеграцијске” и „људскоправашке” лекције влади и Борису Тадићу!? То јест, следи закључак да тих „стотинак људи” које води „тек неколицина” треба ућуткати, чак и ако нису бројни, јер су ипак опасни пошто шире јерес болесних концепција. Није отуда чудно што је Антонић, недавно, такође у „Политици”, оштро замерио национално-патриотски самоатрибутираним групама у Новом Саду што су извикивале крволочне фашистичке пароле и пијани се тукли испред улаза у Саборну цркву – и што је такво понашање назвао „погрешним” са гледишта националних интереса. Изгледа, доиста, да је фашизам „погрешан”, али га Антонић није назвао „офанзивним и опасним”, њега више брину НВО. Дакле све то није чудно и сваки читалац „Политике” могао би ковертирати све будуће текстове г. Слободана Антонића, јер и сама уређивачка политика „Политике” очигледно полази од начела „реалистичности”, односно од владавине „постојећег стања”, које треба одбранити од неког „политбироа грађанизма” и „секташког европеизма” или „атлантизма“.

У том „постојећем стању” нема места за „апстрактног грађанина”, то јест г. Антонић у том „позитивном” стању види као носиоца суверенитета „грађанина од крви и меса, човека са конкретном историјом, културом, животним навикама, системом вредности, националном припадношћу”, што је, дакле, недодирљиво. То јест,закони се и могу доносити само за „апстрактне грађане”, који су чак против „јединственог наступа” верских заједница. То би, у крајњој консеквенци, на пример, могло да значи да је изградња „енглеских клозета” и у Србији (и та наша транзиција отегла се и никако да се заврши) била измишљотина „грађаниста”, нарочито у време када су сви поштени Срби брисали д… шапурикама.

новинар