Збогом, дискови!

Случај новог албума групе "Radiohead" ("In rainbows") дефинитивно улази у историју популарне музике. За неупућене, ови генијалци понудили су својој публици, а и свима осталима, нову плочу искључиво преко интернета. То је под један. Али, оно "под два" још је радикалнији корак: кад одете на ту веб адресу, кућица у коју треба да упишете цену је – празна. И има, поред, малецки знак питања. Кад га кликнеш, напише ти се да сам одлучујеш о цени. И опет има значић питања. Ако поново кликнеш – пише: "Не, стварно. До тебе је!"

К’о у кафани, музиканти свирају а врли гости нека гурну међу жице колико им севдах заповеди. Каква храброст! Ово је вероватно најневероватнија јавна анкета на коју се неки бенд икада усудио: проверити колико слушаоци заиста цене ауторов труд ако им се дозволи да га по свом нахођењу вреднују једином мером вредности која је преживела читаву историју и остала важећа: новцем.

Гомила закључака може се извући из овакве једне акције, али је сасвим извесно да ће време свођења рачуна тек доћи. Елем, "Radiohead" су нам већ у првом налету на тацни понудили пар фрапантних чињеница, довољних да се ухватимо за главу ако нас се ствар иоле тиче: њихова акција показала је колико је морона способних да на овако симпатичну и надасве херојску фору одговоре укуцавањем нуле у кућицу за цену. Огроман. Нешто око половине.

А "тираж", ако ћемо то тако да зовемо и у овом случају, већ је првог дана премашио милион и ко зна до колико је стигао до данас. Значи, сви обожавају а половина не плаћа.

Треба бити поштен па рећи да ово није никакво златно доба музике, него почетак њене апокалипсе. То што сада сви могу да поседују сваки албум с глобуса нема никакве везе са ваљаним односом према музици, а богме ни са слушањем.

То је благодет једино за оне ретке, праве слушаоце, још увек спремне да копају по главама аутора слушајући њихове песме и да ту траже нешто вредно за своју душу. Али, колико је таквих?

А колико оних који у компу имају 5 гига непреслушане музике, а и даље даноноћно тове хард-диск? Некада (а то "некада" било је свега неколико година уназад), слушање музике подразумевало је читав мали ритуал: штекање пара да се купи оригинално издање, зевање испуњено дивљењем (ма, страхопоштовањем!) пре него што се уопште усудиш да одмоташ диск, затим пааажљиво анализирање сваког детаљчића у књижици-омоту, стављање диска у плејер нежношћу којом би младу ставио у постељу прве брачне ноћи – иии, напокон, притискање плеја у моменту ејакулације узбуђења.

Јес, тако је било, нема претеривања! И онда, ако након свега тога изјавиш да је дотични албум лош – то значи да си дебело сигуран у то. Кад имаш толико поштовања према носачу звука, а и према самој музици, значи да заиста ЖЕЛИШ да ти се материјал допадне, и онда су мале шансе да га вреднујеш погрешно уз толики степен пажње. Бирало се и шта се купује. А данас?

Што да придаје нарочиту пажњу албумима које, на стотине, веома лако скида с нета? Управо супротно, довољна је само ЈЕДНА нота, ЈЕДНА реч која му није баш по вољи, па да прескочи ту песму. А ако и следећа, па и она за њом, буду садржале такав неопростиви уметнички фелер – мерак га трајно напушта, тип ће баталити преслушавање (прави израз, то није слушање) и прећи на следећи од својих сто албума. А кад га питаш како му се свидела та плоча, без трунке премишљања рећи ће да је то једно неописиво г... које треба заобилазити у луку широком као Сатурнов прстен.

Шта ово значи? Кад смо се опраштали од плоча зарад касета, било је јасно да су оне практичније и да то тако мора. Исто је било и кад су дискови пензионисали касете. Али, шта шаље дискове у заборав?

Сад су ствари далеко озбиљније: технологија је учинила да сада свако може имати своју личну справу за производњу дискова: резач. Океј, није баш производња, али јесте нешто што ти омогућава да ископираш музику БЕЗ нарочитог губљења квалитета.

С касетама смо се исто тако акали, преснимавали, али је звук био крш и углавном смо то баталили на крају и напросто купили у продавници ту и ту жељену касету. Ово што се сад дешава чини да готово НИКО не жели да оде и купи носач звука! И нема назад, то ће остати тако. То доказује колики проценат популације третира музичаре као последњу гамад. "Ма, они су звезде, шта ће њима, па знаш колико пара имају "Radiohead"?

Музика се ради из љубави а не за паре!" Па да, то је сасвим тачно. Али, то и даље не објашњава ТВОЈУ страну приче и твој недостатак свести о томе зашто треба платити носач звука – макар само у случају свог омиљеног бенда, ако не и иначе. Хајде да то покушамо код нас, али да захтевамо да цена буде, по избору, или нула или евро. Пакла пљуга. Кладим се да бисмо се шокирали колико људи, који се куну у овај и онај бенд, не би одвојили ни тај усрани евро.

Проблем је у томе што ова тема много више рањава мала тржишта попут нашег, па ће зато нас, наредних година, одјек ове приче много више да сврби него остале. Погледајмо истини у њене змијске очи: изгледа да цела планета уопште нема идеју како наплатити музику кад дискови сасвим отпадну. И тако, бендова на све стране, скида се музика, критеријум пада, пажња слушалаца је плитка к’о поток и није баш да се диже нарочита галама око тога. Интернет је махом добра ствар – али, мислим да ће до краја овог века побити више ствари него чика Хитлер људи. Богме, на музику се жестоко намерачио.