Медији и грађанизам

Примедбе Димитрија Боарова на мој чланак „Бројеви се рачунају” нимало не стоје. Није спорно да закони против дискриминације постоје у земљама ЕУ, али је спорно оно што је написано у повученом предлогу закона. Од нас се не тражи да донесемо тачно одређен текст, већ закон који регулише ту материју и у складу је са нашим Уставом. Овде је на делу медијска манипулација, која се састоји у тврдњи да измене у предлогу закона, какве траже све велике („традиционалне”) верске заједнице у Србији, могу угрозити „бели шенген” и „европски пут” Србије.То би могло бити тачно само ако би цркве захтевале да се такав закон уопште не донесе. То једноставно није случај и доста је необично да колега Боаров ту јасну дистинкцију не уочава.

Друго, не бојим се ја снаге „десетак НВО са стотинак чланова”, како ми пребацује Д. Боаров, већ снаге медија који им циљано дају несразмеран простор. У питању су телевизије са националном покривеношћу, као и бројни штампани медији. Такође, те НВО и ти медији имају веома моћне финансијске и политичке пријатеље, чија подршка у Србији уопште није за потцењивање. Али медијска подршка и подршка моћних кругова у демократији не сме да буде пресудна. Поготово она не сме да се „више рачуна” од мишљења већине бирача. А мислим да у овом конкретном случају, у коме се стиче утисак да се под маском борбе против дискриминације жели прошверцовати пропаганда једне врсте сексуалног понашања, нема сумње да је стварно расположење „обичног грађанина” много ближе гледишту традиционалних цркава него ставовима „грађанистичког” дела НВО сектора.

Треће, термин „грађанизам”, као ознака за једну идеолошку позицију, дуже време се користи у нашој науци и публицистици. Сковао га је пре више година проф. Светозар Стојановић. Тај термин одлично изражава крајност супротну од национализма и врло је користан за разумевање наше политичке стварности. Ако би колега Боаров погледао новију политиколошку и социолошку продукцију у Србији, можда би се и сам уверио колико је тај термин у легитимној употреби, па ми више не би приписивао у заслугу оно што ми свакако не припада („допринос светској политичкој терминологији”).

Четврто, реалистички приступ који заговарам значи покушај да се тачно сагледа моћ и утицај актера на нашој политичкој позорници. И заиста, ко ту претеже – десетак политичких маргиналаца, који псују и туку се на улицама Новог Сада, или директор само једне од поменутих НВО, са годишњим буџетом од 1,1 милион евра (како се сам једном приликом похвалио), и отвореним приступом готово свим медијима, готово свим амбасадама и готово свим министарским кабинетима? За мене је ту одговор јасан. Као и одговор на питање да ли је та моћ сразмерна стварној снази идеје коју заступа и њеном утицају међу грађанима Србије.

И на крају, колега Боаров ме оптужује да „желим да ућуткам” лидере поменутих НВО. То је просто нетачно и не следи ни из чега што сам написао. Али је, супротно томе, потпуно тачно да и колега Боаров некако осећа велику потребу да се придружи онима који држе лекције новом уредништву „Политике” о томе шта и кога треба да настави да објављује. У том смислу заиста и ја бих се могао запитати – ко ту кога заправо жели да ућутка?

политички аналитичар