Произвођачи лојалности

Када сам пре 20 година, заједно са неколико „Донкихота” у Просветном савету, заговарао увођење реторике у средње школе било ми је јасно да је подучавање беседништву, још од Стерије и Нушића, залудан посао у Србији, земљи прејаких речи, политичких бајалица и опште граје; у земљи, препуној политичких нарциса и барбарогенија којима Демостен, Цицерон, Џеферсон и Дантон нису ни до колена; у земљи чији водећи политичари и јавни делатници „када узму реч не знају о чему ће да говоре, када говоре, не знају о чему говоре, и када заврше, не знају шта су казали” (Черчил).

Упркос томе,прихватили смо се незахвалног посла да се боримо за увођење реторике у школе и на факултете, да организујемо курсеве и такмичења у беседништву. Одлучујућу подршку у томе имали смо у наставницима Правно-биротехничке школе у Београду, београдског Правног факултета и ентузијастима у Сремској Митровици, Нишу, Пироту, Пожаревцу, Кикинди. Они су се изборили да се реторика уведе у наставне програме, а прва такмичења почела су 1993. Основна сврха ових напора је да се млади оспособе за говорничко умеће и интелектуални елитизам. Јер говорничка моћ је један од услова за досезање високог угледа у друштву.

Током протеклих година, на такмичењима у беседништву широм Србије (преко 50 такмичења са више стотина учесника), понадали смо се да је прошло време једноумља и забрана. Поверовали смо да долази ново време у којем је услов достојанственог живота човека – слобода мишљења и говора. Међутим, 13. фебруара ове године, на иницијативу директора Правно-пословне школе у Београду Слободна Павловића, Скупштина Заједнице економских, правно-биротехничких и угоститељских школа увела је цензуру на беседе о актуелним друштвеним и политичким темама. Директор Павловић је образложио да су му беседе његових ученика Јелене Рељин „Пахомије, Бог је љут” и Ивана Нинића „Кофер” засметале, јер нарушавају углед Цркве, позивају на нетрпељивост и мржњу.

Својом беседом Јелена Рељин је једногласном одлуком стручног жирија (професори М. Ђорђевић, М. Р. Јовановић, В. Ђурђић, мр С. Ковачевић и Д. А. Милић) освојила прво место на десетом републичком такмичењу у беседништву ученика средњих школа у Нишу 13. маја. 2006. Убрзо након тога, 2. јуна 2006, на такмичењу у Сремској Митровици, други жири дисквалификовао је младу беседницу и њену беседу без икаквог званичног образложења. Годину дана после тога 12. маја 2007. на једанаестом такмичењу у беседништву у београдској Правно-пословној школи једногласном одлуком стручног жирија (проф. др Љ. Мркић-Поповић, проф. др Ј. Тркуља, Д. А. Милић, свештеник В. Замахајев и Љ. Јовановић) Иван Нинић је освојио прву награду у дисциплини импровизације на тему „Кофер”.

Нажалост, било је још примера цензурисања младих беседника. Ове забране у школама (и медијима) застрашујући су знак повампиреног једноумља, убедљив доказ да код нас још преовлађују монолози моћних засновани на узурпацији права на једини исправан суд. Коме то данас у Србији нису потребни млади људи који мисле својом главом? Коме су потребни ученици и студенти који наизуст понављају лекције својих учитеља, лакејска новинарска шкрабала, директори који ће зарад привилегија, експресне промоције, прихватити поданички однос вазала? Да ли је наш садашњи режим школи и медијима поново наменио улогу трансмисије, пуког извршиоца а не креатора?

Не заваравајмо се: школски и медијски кредо у Србији био је и остао производња политичке лојалности, кастрирајуће туторство, манипулација и индустријско обликовање јавног мњења. Даљински управљачи школским и медијским мраком Србије прелазе само из једне у другу руку. Ако је тако, нове забране и цензуре нису изненађење. Оне су последица страха да слободна критичка реч не угрози ауторитарни поредак.

Том тренду придружили су се, изгледа, Заједница економских, правно-биротехничких, трговинских и угоститељских школа и Министарство просвете које неодговара на приговоре струке и јавности на члан 10 став 1 Правилника о Републичком такмичењу у беседништву. Директор Павловић и његови истомишљеници сада би да казне слободоумље својих ученика. Тиме су се нашли у беспућу (ауто)цензуре.

професор Правног факултета у Београду