Здравље на уста улази

Код свих народа постоји разлика између свакодневне, недељне, празничне и обредне хране. Различито се хране људи у сеоским срединама од оних у урбаним центрима. Другачије се намирнице користе у време поста него у време мрсних дана. Припрема хране није иста лети и зими. Не хране се исто богати и сиромашни. Нити болесни, здрави и хипохондри. Зато све ове чињенице треба узети у обзир кад се жели описати исхрана једног народа.

Срби нису месождери, без обзира на то што о њима владају такве предрасуде. Народ који чува и негује стоку и који је од милоште зове благом, неће своје благо уништавати и неконтролисано клати, већ ће бринути о његовом чувању и размножавању. Нема сеоске породице у Србији која ће заклати краву да би за ручак спремила шницлу.

Зашто се онда таква слика о Србима створила?

Од више разлога, два су доминантна. Први је као и обично последица незнања самозваних, али сваком медију доступних "експерата". Одлазећи у српска села или у госте код наших домаћина о празницима или на породична весеља, кад се по традицији спрема обиље разноврсне хране, "експерти" су стицали утисак да је то свакодневан начин исхране. Ширећи приче о сопственом проводу стварали су погрешну слику о исхрани већег дела народа. Други разлог су јефтини потрошачки кредити почетком седамдесетих година прошлог века који су довели до великог пробоја у домаћинства замрзивача, популарних "сандучара". Њих је требало нечим попунити, а то је било најлакше учинити свежим месом. Пун замрзивач се сматрао великим олакшањем за радну жену и победу социјализма.

Тад почиње да се у исхрани претежно користи пржено месо. Јефтино уље и месо из замрзивача – данас доказани као нездрава комбинација – због брзине припреме постају најпопуларније јело. Нажалост, последице се не могу исправити.

Срби су у принципу свакодневно спремали два обеда. Ручак и вечеру. Доручак, као редовни оброк, јавља се у другој половини двадесетог века и то превасходно у урбаној средини. Тај, условно речено, први оброк после јутарњег устајања – а то би било око шест, најкасније седам часова – састојао се од слатког или меда, воде, једне ракије и у ређим случајевима парчета хлеба и кајмака. О овоме сведочи и запис настао у Шапцу 1843. године шкотског писца Арчибалда Пејтона, који је после проспаване ноћи код српског домаћина био послужен јутарњим оброком пред полазак на пут: "сребрни послужавник на којем су се налазили чашица шљивовице, тањирић са ружиним слатком и велика округла посуда од чешког кристала, с водом. Све то укључујући чибук, био је увод у доручак, који се састојао од кафе и тоста, а уместо млека имали смо кајмак, како се зове турски млечни крем".

Занимљиво је да је и велики српски научник Никола Тесла у разговору са уредником часописа Physical Culture тврдио да је немогуће поделити три оброка на дан да би били од користи. Ако би се узимала два оброка дневно то би продужило људски век и побољшало људско здравље, јер је овакав режим исхране у сладу са космичким законима.

То би било довољно до ручка који се спремао, у летње време, око десет, једанаест часова. У летње доба, када су велики пољски радови, спремала се и ужина која се обично носила око два сата, у њиве или поља где се радило. Тај оброк је био лаган, састављен од сира, свежег поврћа, киселог млека. Јео се споро и представљао је одмор од летње врућине.

Вечера би се готовила и служила у летње доба око седам, осам сати и представљала је комплетан обед. Са млечним предјелима, салатама, свеже испеченим хлебом или питама, куваном чорбом, куваним или печеним живинским месом.

Срби су велики мајстори у прављењу пита. Праве их слане и слатке. Пите се праве од развијених кора и надевају: зељем, бундевом, копривом, кромпиром, пиринчем, јабукама, сувим шљивама, трешњама, вишњама, орасима. Најпознатија српска пита јесте гибаница. У Врањском Поморављу и Пчињи спремају се пите од кора које домаћица сама развија и младог качкаваља. Пита се зове "пропећка", јер је довољно да се само провуку кроз пећ, односно пеку десетак минута, и већ су спремне за послужење.

Да се не би створила слика како Срби не користе месо у исхрани, ту су празници: Ускрс, Божић, крсна слава, преслава, свадбе, крштења, испраћаји у војску, кад је печено месо обавезни део свечарске трпезе. Печено јагње и прасе представљају обавезни, ритуални део хране, без којих се поменути празници не могу ни замислити. То је обичај. То је традиција.

Број празничних дана и уобичајених породичних весеља не прелази педесетак дана у једној години. А то нутриционисти данас саветују. Једном недељно добро је појести печено месо.

Димљено месо је Србима познато од давнина. Оно се јело искључиво зими. Уз кромпир који се у Србији одомаћио у 19. веку, купус и пасуљ су биле главне зимске намирнице.