Саплитање о Устав

Пред Уставом и законом сви су једнаки. Ово није ни „грађанизација” ни „људско праваштво”, како то назива Слободан Антонић у свом тексту „Бројеви се рачунају”, већ први став члана 41. Устава Републике Србије. За доношење овог Устава господин Антонић се борио духом и телом, али зато ни тело, а богами ни свој дух није спреман да „троши” на примену и поштовање тог истог Устава. Наиме,  „аналитички” придружујући се општојзамени тезе у јавној расправи о повлачењу предлога закона против дискриминације из скупштинске процедуре, господин Антонић наставља свој обједињени рат против марксизма-лењинизма, невладиног сектора и проевропски оријентисаних грађана и грађанки Србије. Он упорно понавља тврдњу да организације цивилног друштва и медији „милионима намећу вредности које имају само њих неколицина” и да је та мањина, тај занемарљив број грађана и грађанки осуо паљбу на СПЦ, а самим тим и на милионе верника. Ако се критика може назвати паљбом, онда је она осута пре свега на владу и Скупштину Републике Србије и то због непоштовања демократске процедуре, чиме је прекршен и већ поменути први став члана 41 Устава Србије који наставља да прогања Антонића јер у наставку каже: „Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, побило ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета”. Ја у својој наивности верујем да „било који основ” укључује и број припадника одређене групе или број истомишљеника, као што верујем да „вероисповести, политичког или другог уверења” значи да цркве и верске заједнице немају право на посебан третман у јавним расправама. Ово бар тако дуго док је  „Република Србија световна држава и док су цркве и верске заједнице одвојене од државе” како се то наводи учлану 11. сада по Антонића већ крајње непријатног Устава Србије. И није „критика повлашћености других истовремено и захтев за нарочит положај за себе”, како то тврди Антонић, већ је то само захтев за исти положај за све. Понављам, овде није реч о вредносним разликама између цркава и дела цивилног друштва већ о поштовању демократских процедура о које се огрешила влада на интервенцију из кабинета председника.

Већ стрепим од Антонићеве идеолошке сабље када неке „организације са малобројним чланством” буду поставиле питање уставности закона о црквама и верским заједницама у коме је увођењем малобројне, повлашћене групе „традиционалних цркава и верских заједница”  директно прекршен члан 44 Устава који каже: „Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе”.

Ко је писао Устав?, вероватно се пита Антонић. Мора да су то неки грађанисти, евро интеграцијисти и људскоправаши? Не, ми горе поменути смо имали кампању активно не противовог Устава, опет зато што су у његовом доношењу кршене демократске процедуре.

Кроз цео текст господин Антонић користи у пежоративном смислу појмове грађанско, евро интеграције и људска права и на тај начин се, гле чуда, поново саплиће и сукобљава са Уставом Србије који у члану 1. каже: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима”.

На крају Антонић каже: „Смешно ми је да баш ја браним ову владу и Тадића”. Мени није смешно, пре је очекивано и помало отужно.

директор Грађанских иницијатива