Поучне странпутице чешке купонске приватизације

Специјално за "Политику"
Праг – Kупонска или ваучер приватизација, у бити бесплатна подела државне имовине грађанима на равне части, била је скоро као лутрија. Без сумње, најоригиналнија и најрискантнија метода обнове приватног власништва у посткомунистичким земљама. Упркос ризицима, 1. 10. 1991. у тадашњој Чехословачкој кренула је општа акција без преседана – претварање државне својине у приватну преко ваучера којима су куповане акције предузећа на приватизацији. Држава је у првом кругу приватизације грађанину дала могућност да за хиљаду круна (једна марка је тада вредела 17-18 круна, четвртину више него сада), колико је коштала купонска књижица, практично џабе, добије удео у власништву над имовином од 300 милијарди круна.

"Једини начин како да се државна предузећа не продају испод цене јесте да се поделе џабе", говорио је Вацлав Клаус, тадашњи федерални министар финансија, потоњи чешки премијер и "отац привредне реформе" (1992 –1997), сада председник Чешке. На дужи рок, оваква приватизација ударила је снажан печат на економску и укупну друштвену структуру земље. Други круг је 1994. спроведен само у Чешкој (купонима је подељена имовина од 200 милијарди круна) док се Словачка, по осамостаљењу, окренула другим методама.

С дистанце, још не сасвим историјске, али довољне за скицирање валидних закључака, огромна већина економиста у свету слаже се с тим да купонска приватизација није била најсрећнији рецепт за прелазак од државног ка приватном власништву. Две важне ствари за саму бит приватне својине су фалиле у овоме – новац и законска регулатива. Аутори ове приватизације хтели су да пројект остваре што пре. Зато су настојали да људе мотивишу обећавајући им гомилу пара у породичној каси. Бојали су се моћне администрације и бирократије, које су неминовно пратиле класичну приватизацију путем продаје стратешким партнерима. А и та оглашавања, избор саветника, тендери, уговарање услова... то би све морало да траје годинама, када се зна да је привреда Чехословачке била најетатизованија у бившем соцлагеру (98 одсто у рукама државе) За одлучне и храбре чешке реформске лидере то је био непотребни губитак времена. Утолико више, што за "распродају" имовине странцима није било довољно политичке воље. А управо тим другим смером упутили су се Мађарска, нешто касније и Пољска, Словенија, такође (мада је она специјални случај због још јаког присуства државе у власничкој структури). Иако је приватизација у њиховом случају трајала много дуже и још није по обиму достигла чешку, сматра се, у мериторним економским круговима, знатно успешнијом.

У чешком, односно тада још чехословачком, случају није било времена за припрему нових закона. Економија је ишла испред права, а захтеви да приватизација причека на законе и обликовање правног амбијента проглашавани су саботажом... И тако се огромна имовина у виду купонских акција ваљала од људи до фондова и банака и назад. Никаквих ограничења за комбинације у којима су крупни власници (играчи на неуређеном тржишту) лако из фирми испумпавали сву имовину (то се у чешком речнику каже "тунеловање") док су огромној већини ситних власника у рукама остали, углавном, безвредни папири. Граница између крађе и паметне инвестиције губила се у магли. Довитљиви и смели играчи типа младог Виктора Коженог, оснивача Харвардских фондова, и младића у "Мотоинвесту", (двојица од њих су "заглавили" у затвору), успели су да од људи и из предузећа (легално) извуку милијарде и још уз то стекну углед финансијских зналаца. Нису се, ипак, понашали нелогично. "Људи увек чине оно што је најповољније за њих, то је основни принцип. Ако се једноставније и без великог ризика могу обогатити крађом него на друге начине, онда краду. Резултат је био да је добар део креативних људи запео из свих снага да се обогати, многи су и успели, на непоштен начин", објаснио је шта се у Чешкој догодило нобеловац Џозеф Штиглиц, бивши потпредседник Светске банке. И то је можда пуна истина, негде између тврдњи да се радило о најбржој и најефикаснијој приватизацији или о "превари столећа". А дефинитивно је јасно и то да оно што је државно а бесплатно најбрже и најлакше постане плен манипулације и крађе.