Позив руског председника Владимира Путина лидерима Кине и САД Си Ђинпингу и Доналду Трампу да заједничким снагама крену у решавање најактуелнијих глобалних проблема чини се као једино разумно решење у данашњим околностима. Подршка позиву која је већ стигла како с америчке тако и с кинеске стране наводи на помисао да наша планета коначно и дефинитивно улази у мултиполарни 21. век, и засвагда одбацује правила којима је обележено претходних сто година.
Оно што прво упада у очи свакако је одсуство Европе, па и НАТО-а као најјаче војне силе на планети, из свих планова за евентуални „сусрет на врху”. Не без разлога. На Старом континенту тек ће морати да докажу да умеју да буду учесници у најделикатнијим разговорима о заједничкој будућности, да им је могуће колико-толико веровати. Све оно што се дешава у Украјини, али и по европским престоницама, засад указује на недостатак ауторитета, немоћ да се промени начин размишљања наслеђен из непосредне прошлости.
Управо је тај недостатак ауторитета током неколико протеклих година створио схватање да послом државника данас свако може да се бави. Да за то постоје, кроз општенародне изборе, посебно одабрани тимови стручњака, у чијим рукама су сви државни послови, све намере и планови за просперитет, све истине о „онима пре нас”, све жеље за будућност и маштања њених житеља. И све то спаковано у некакве „електронске фасцикле”, провучено кроз „вештачку интелигенцију”, „засољено” понеком индивидуалном амбицијом, и широкој јавности, једнако код куће као и тамо преко границе, представљено као – важећа политика.
Ипак, испада да није све баш тако једноставно. Као прво, у тим „тимовима” никад нису само најпаметнији, најобученији, најспремнији за рад... Напротив, у њима је већина оних који су се ту провукли неком чудном игром судбине, наклоношћу актуелних вођа, самим припадништвом одређеној странци, којекаквим мешетарењем, па између осталог и – захваљујући парама. Јер бити у врху државе добро је плаћен посао који отвара многа врата. Чак најмање она која захтевају додатни напор, којим би најширем слоју становништва био обезбеђен бољи живот.
На путу у 21. век на који је кренула на прелому два миленијума, Европа је упала у замку схватања да је бирократски начин вођења државе једини исправан и функционалан. Све оно што смо протеклих дана видели на улицама Лондона, Париза, Тиране, Милана и других великих градова јасно указује на супротно. На најблагодетнијем континенту на нашој планети људи су – незадовољни и бесни. Позиви на побуну све су чешћи, као и окршаји с полицијом.
Свакодневни извештаји о разбијеним излозима, пљачкама, повређенима, ухапшенима... преплавили су медије, да би на крају све то „провучено кроз вештачку интелигенцију” стигло као закључак пред парламентарце. А, као што рекосмо, поменути нису ни најпаметнији ни најобразованији део популације. Напротив, они су – просек. Можда циљ демократије и јесте да просечни воде државу, али као што видимо, нешто ту не функционише.
Можда је управо то разлог што је вест о поменутом „самиту три краља” тако громко зазвучала. Јер реч је о лидерима који су, својим досадашњим деловањем, свако на свој начин, показали једнако шта могу и чега се клоне. Без обзира на то да ли их неко воли или не, њихове поруке се слушају, војске се померају, енергенти и храна одређују животе милијарди људи. Објективно, на њих помно гледају и сви они који су, опхрвани бирократским начином размишљања, своје народе ставили на искушење. Гледају немоћни.
Комплетно замешатељство „обогаћено” је и сазнањем да у Европи живи безмало 100 милиона миграната, људи који другачије размишљају, другачије доживљавају живот, другом богу се моле и – слабије су плаћени од поменутих бунџија. Такви, засад, стоје по страни, гледајући хаос који се збива око њих. Свесни су да би њихово укључивање у побуне произвело катастрофалан ефекат. Јер бити трећа страна у евентуалном грађанском рату могло би да произведе разарајући ефекат. Ипак, не би требало сумњати да међу бунџијама има и таквих који неће презати од тога да „мигрантску компоненту” убаце у своје разарајуће планове.
Имајући у виду поменуто, Европа све више губи привлачност. Некадашњи центар света, центар науке, филозофије... претворио се у простор на којем обитавају стотине милиона људи заглављених у логици прошлог века и без идеје како се из свега извући, како кренути напред и коме се приклонити. Јер већ поменута „три краља” о Европи све више размишљају као о – оптерећењу. И поред тога што су веома свесни да овде лежи огроман потенцијал и да је наш континент и даље центар света. Овде се мери пулс наше планете, преламају све невоље...
Тој и таквој Европи која, како смо поменули, све више губи привлачност, требало би и ми да се придружимо. Такви су нам барем планови. Мука је, међутим, у томе што се ми тек спремамо да уђемо у друштво из којег би понеки сада волели и да изађу. Немојмо да гледамо на премишљања Велике Британије. Њена одлука из 2020. да се дистанцира од некадашњих партнера и напусти Европску унију била је заснована на простој чињеници да Уједињено Краљевство није успело у правој мери да изрази своју надмоћ над континенталним делом заједнице. А у Лондону су и те како навикли да буду изнад свих других. Недавно изражена жеља за повратком базирана је управо на чињеници да се, сплетом глобалних околности, указала нада за повратак те надмоћи.
Многи сматрају да је Европска унија изгубила своју основну намену, да није отишла даље од експеримента неприродног уједињења. Нешто што је у почетку било Заједница за угаљ и челик (1951–1952) с укупно шест чланица, до данас се проширило на 27 земаља, постало држава над државом, укључујући и огромну НАТО армију. Али без истинског заједничког лидера који би умео да прохтеве и најбогатијих и најсиромашнијих, агресивних и мирољубивих, срочи у заједничку политику и као такву је понуди остатку човечанства. Јер такав је и даље свет у којем живимо.
*Новинар „Политике” у пензији
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


