ВИКТОР ДИМОВСКИ

У Београду сам, са супругом Вером и ћеркама Маријом и Еленом, већ три пуне године. Сматрам да је за ово време главни град Србије заиста много напредовао, да се многе ствари мењају у позитивном правцу. То се односи и на све већу и квалитетнију понуду специфичних производа вашег поднебља, укључујући и српску националну кухињу.

Слободне тренутке најрадије проводим, са породицом и пријатељима, у шетњи Калемегданом или Адом Циганлијом, а повремено Кошутњаком и Авалом. Уједно, користимо сваку могућност да упознамо угоститељске објекте са етно-обележјем. Са задовољством могу да констатујем да се, поред познатих ресторана који су се и до сада потврдили својим квалитетом, појављује све више нових, веома пријатних места, инспирисаних народним умећем и традицијом. Добар утисак на мене су, рецимо, оставили ресторан "Дача" на Карабурми, "Златар" на Палилули и новоотворени ресторан српске националне кухиње "Сури" на Врачару, у близини храма "Светог Саве", који заиста плени својим амбијентом и шармом. То је за моје укућане и пријатеље из Македоније било право откровење.

Ваша национална кухиња у једном делу има велике сличности са македонском, посебно када су у питању јела од поврћа или салате.  Моји омиљени специјалитети су, од предјела, шумадијске закуске са сушеним месом, свежим сиром, пројом и кајмаком. Обожавам и суве шљиве са сланином. Млади, једнодневни и стари сир код "Сурог" чини ми се да да је ненадмашан. Од главних јела волим јагњеће печење, док моја супруга обожава млинце са ћуретином. Моје ћерке обично бирају јела без меса, али с времена на време не могу да одоле лесковачком роштиљу. Слаткише покушавамо да избегнемо, због линије, али нам то не успева увек, посебно када је у питању "Дачина" кремпита.