Да ли сте маштале да постанете касирка

„Немојте, молим вас, ништа да ме питате. Не смем ништа да говорим, све што вам треба, питајте мог шефа”, реченица је коју смо више од десет пута чули безуспешно покушавајући да разговарамо са неком од касирки у београдским супермаркетима.

Нисмо стигли да изустимо ни из које смо редакције, које питање бисмо да јој поставимо или, не дај боже, сликамо је. Готово као по некаквом неписаном аутоматизму, уследила би идентична реакција – бојажљив поглед, уплашено лице и глас, који као да моли да јој не правимо проблеме. А, хтели смо само да је питамо како се одлучила да постане касирка, да ли је о томе маштала још у детињству или је стицај околности навео да устаје у пет, на ногама издржи осмочасовну смену, више од 200 пута дневно изговори „добар дан”, пази да се нешто не украде, тражи одобрење од шефа да је неко замени не би ли отишла до тоалета и уз све то непогрешиво врати кусур! О плати, од двадесетак хиљада динара, тешко је и говорити.

Невидљиви инвентар

Наравно, било би пожељно да се током целог дана смеје, јер, према процени менаџмента, муштерије воле раздрагане и срдачне људе, којима ће радије дати новац него мргудима. Дакле, додата је још једна ставка у протоколу понашања касирки – обавезан осмех! Или је можда реч о грчу, који купци воле да протумаче добрим расположењем и безграничном радошћу управо у тренутку када су они стигли!

О овим, али и многим другим проблемима жена, које у тишини, погнуте главе скенирају бар-кодове са производа, које су „невидљиви” део инвентара продавница и које неретко доживљавају увреде незадовољних муштерија, проговорила је Ана Сам. Ова 29-годишња Францускиња, после скоро деценије рада за касом, у једном од најмасовнијих трговинских ланаца у земљи, одлучила је да дигне глас и светској јавности скрене пажњу да у супермаркетима не постоји само сир, јаја, парадајз, чоколада, дуги редови, већ и – касирке! Управо с намером да каже колико је одговоран а нецењен посао ових жена, Ана је објавила књигу „Страдање касирки”, која је доживела моменталан успех, продавши се у 100.000 примерака. Како преноси „Тајм”, откупљена су права за снимање филма, музичке комедије, која ће добити своју верзију и у стрип издању. Књига је до сада преведена на 10 светских језика, а Ана је дала интервјуе новинарима широм света. Недавно се вратила из Италије, где је чак 25 најтиражнијих дневних новина, седам телевизијских и исто толико радио станица пренело њено виђење положаја касирки.

„Намера ми је била да покушам да променим начин на који муштерије виде касирке”, каже Ана стојећи испред хипермаркета „Леклерк”, где је донедавно радила. „Био би то добар почетак уколико би им указали само мало захвалности”, додаје она.

„Велики брат” иза огледала

У својеврсној аутобиографији ова сада успешна списатељица детаљно описује како је најмање 250 пута дневно изговарала „бонжур” (на шта јој је тек неколицина муштерија узвраћала), тражила одобрење да оде до тоалета, пазила на сваки покрет који направи, јер ју је посматрао, не „Велики брат”, већ менаџер иза огледала и с тежином у грудима слушала родитеље, који прекоравају децу: „Ето, ако не будете учили довољно добро, завршићете као ова овде”.

Сада се социјални статус Ане Сам из корена променио. Са издавачем је потписала уговор вредан 12.000 евра, добивши тако својих 18 месечних плата. Истиче да јој због успеха „није ушла вода у уши”, да и даље живи у малој кући у околини Ренса и вози стари црни „фијат пунто”, пун олињалих длака од двоје кучића. Каже да јој се живот није много променио, уколико изузме могућност да сада може да купи сваку књигу коју пожели. Њен муж Ричард рекло би се да има више користи од Аниног успеха. Он је напустио посао у сектору информационих технологија, где је као консултант зарађивао 8,71 евро на сат. „Рекла сам му да је дошло време да научи нешто друго. Са овим је готово”, каже новопечена ауторка светског бестселера, која је у авантуру писања књиге ушла исцељујући фрустрације на блогу. Писала је о својим шефовима, који су је критиковали што се довољно не смеје, о бицепсима, који су провиривали испод мајице, муштеријама, које је затицала како воде љубав иза полица, изигравању Шерлока Холмса не би ли спречила крађу две жваке… Са посетом од скоро милион читалаца дневно, сајт је доживео нагли тријумф, доносећи из минута у минут догодовштине из француских супермаркета. Тако је „запао за око” и издавачу и прича је кренула…

Иначе, Ана Сам провела је пет година на Ренсовом универзитету студирајући књижевност. Будући да, после стицања дипломе, није могла да нађе одговарајући посао, отишла је у хипермаркет „Леклерк”, верујући да ће то бити привремено. Остала је скоро деценију. Срећа јој се на крају ипак осмехнула и вратила је на пут којим је одувек желела да иде. Милионима других касирки широм света, онима у нашем окружењу, није. Њихови снови се, можда, никада неће остварити, али им ми зато можемо указати мало поштовања. Бар онолико колико нам и саме дају. И да се не увредимо ако нас одмах не дочекају са осмехом. За промену бисмо могли да их разумемо. Толико смо, ваљда, још људи.

Зорица Карановић

---------------------------------------------------------

„Тето,  да ли сте ви у затвору?”

Кап која је прелила чашу и навела Ану да „случај француских касирки” изнесе у јавност било је питање једне девојчице, која се нагнула преко пулта, исколачила очи и рекла: „Тето, тето, да ли сте ви у затвору?”. Одговорила је: „Не, сасвим” иако су јој се по глави врзмале слике виртуелних решетки, које су је делиле од остатка света. Када је обрачунала, за пет и по сати рада понедељком имала је свега 16 минута паузе. Среда је била нешто боља, минут дуже. Суботом би, тек после четвртог сата, могла да оде на 12-минутни одмор. У току недеље скенирала је 21.000 производа, подигла 800 килограма робе и 200 пута дневно питала муштерије имају ли бонус картицу. И у сну би чула звук који је откуцавао цену! Права ноћна мора.

З.  К.