Српска кујна

Шта је наша кухиња? Па ваљда оно што волимо да једемо, без обзира на то у чије су лонце завиривале давно нечије чукунбабе. Мада они што се заклињу да наш национални јеловник не постоји, као из топа испаљују аргументе: јела са пуно моче, која су укрчкавана по војвођанским шпоретима, мазнули смо од мађарских куварица; Турцима смо "отели" сарме, ђувече и баклаве, Бугарима роштиљ. Кинеске ђаконије смо тек недавно открили, иначе бисмо и одатле нешто већ "национализовали".

Они који ће се укопати на супротној страни тврдиће да имамо националну кухињу: тучени качамак, цицвару, питу развијачу, клин-чорбу, уштипке, пуномасни сир, хлеб с машћу, пуњене суве паприке, чварке, домаће кобасице, урнебес салату, проју и кајмак са Златибора и Копаоника. Наше и ничије више.

за славље по столу се ређају још и пршута, пихтије, ајвар, супа са домаћим резанцима, сарма, печење, салата од парадајза и краставаца, пита с јабукама, штрудла с маком... Међу овим гурманлуцима историчари су нашли "свој залогај" у тумачењу да су историјска збивања, утицај Отоманског и Аустроугарског царства допринели да српска кухиња буде спој онога што на трпези имају западни и источни Европљани. Близина Медитерана учинила је да по тањиру мотамо шпагете, из рерне вадимо плехове са пицом, а у јела стављамо оригано, рузмарин и маслиново уље.

Изоставићемо успехе агроекономске политике и рекорде из бразди, од "нацифраних" говора значајније је да су природа и географски положај учинили да поврћа и воћа буде колико треба, подгојених свиња у оборима и кока што кљуцају по дворишту, не марећи за птичји грип.

Дода ли се и брашно из поточаре па умешено у мирисну векну, где ћеш веће милине! Још кад сељанка зазвони на врата, носећи у торби јаја са жуманцетом као дукат и тек направљен масни сир, само још ваља насећи мало парадајза и кришке сланине.

Ко остане жив од овог холестерола тркнуће на пијацу и докупити понешто. За сутра, прекосутра. на тезгама су сва чуда из башта – и салата путерица, и зелен, брескве, футошки купус, лубенице из Белегиша, бабуре, шиље, ивањички кромпир, спанаћ, клипови младог кукуруза. Овим изазовима се одоли једино кад и последњи динар оде из новчаника.

неки статистичари су, несумњиво, гурмани па им је све јасно и без дигитрона, те их не би требало подсећати да наш човек највећи део зараде потроши на храну. због доброг апетита или зато што је храна скупа? Биће оно треће: коверте су нам танке, па без многих ствари може да се прође, али са празним стомаком – тешко.

Онима на западу је лакше, ем веће плате, ем у мегамаркетима чека упакована папаја, авокадо, паприке. Само да се насецка. Ту су и замрзнути хамбургери, пилећи и ћурећи крокети са качкаваљем у средини. Спремљено да се баци на уље.

Коме би у том обиљу пало на памет да трчка око стола и развија коре за питу и пуни тепсије гужварама са сиром, месом, празилуком? Само нашим домаћицама навикнутим да цео дан кувају, укућани воле само домаће. слатко од шљива, рецимо. Зналци кажу да је слатко наш специјалитет, ваљда зато што никад нису чули да Финкиња, Францускиња или Американка (оне се уздају у куповни пекмез, компот или кандирано воће) љушти шљиве, вади им коштице, трпа у кречну воду да остану чврсте и беле. Па их онда кува у шећерном сирупу, скида пену, пажљиво ређа у тегле и украшава розетлом из саксије. Још ако у шљиву удене печени и ољуштени бадем! Тај понос зимнице увек има почасно место на полици у шпајзу. Благо гостима у таквој кући!

имамо ми још нешто: дугачак списак јела за пост, да се очисте и мисли и тело. Чак и оних оброка куваних само на води, без капи уља, али врло укусних. Не уздајући се у куваре зачињене комерцијалним побудама, са дебелим корицама и колорним сликама, многи ће се латити свешчица формата црквеног календара у којима је рецепте сабрала монахиња Атанасија Рашић из манастира Рукумија. Када се испробају чорбе од поврћа, бабуре пуњене шаргарепом, рибљи паприкаш, обланде са алвом и још стотинак једноставних рецепата, јасно је да ми знамо и другачије да једемо да бисмо доказали да ко пости душу гости, како пише на последњој страни монахињиних куварчића. Све је, дакле, ствар избора.

Умемо ми и да наздрављамо уз надалеко чувени "шумадијски чај", који неће ваљда неко заштитити као свој, као што су то, наводно, Словенци покушали са ајваром. Најбољи ајвар се прави од лесковачких паприка, а Лесковац је подалеко од Словеније...