Они су имали шта да кажу

Да ли се сећате група "Петар и зли вуци", "Козметика", "Радничка контрола", "Урбана герила", "Луна", "Ла страда", "Безобразно зелено"…? Сећате ли се "Идола", "Електричног оргазма", "Шарла акробате", касније "Екатарине Велике", "Дисциплине кичме", "Патрибрејкерса"? Као право подсећање на саставе који су у историји остали забележени као творци панка и новог таласа у нас биће изложба "Последња побуна: 30 година њу вејва и панка у Београду" која ће бити отворена 5. децембра у "Магацину".

У години обележавања три деценије од настанка панка и новог таласа Дом омладине је током пролећа представио музички и филмски програм, као и серију трибина на којима су учествовали актери из тог времена. Изложба, која ће бити отворена до 20. децембра, наставак је целог "покрета" који треба да нас подсети или упозна са периодом који је у нашем друштву представљао прекретницу. Тито је умро, али културни живот није замро. Напротив, "десио се" – нови талас!

На овој изложби ће бити представљен избор фотографског и графичког материјала, који сведочи о дешавањима у Београду између 1979. и 1982. године, а никада није приказан. Изложба фотографија заснована је на визуелним успоменама Горанке Матић, једног од кључних сведока тог времена, а графички материјал – фанзини, исечци из штампе, постери оставштина су Гвида Обрадовића, аутора првих фанзина код нас.

Драган Амброзић, одговорни уредник Дома омладине, истиче да они овим започињу процес прикупљања документарног материјала из тог периода и његовог систематизовања. Циљ је и да се успостави однос према наслеђу те сцене.

– Ја се добро сећам тог времена и никада ми није било јасно зашто се о том времену прави мит као о неком златном добу. Треба да знамо из какве немаштине је настала та сцена, како се борила за један алтернативни културни модел, који до тада није постојао, а основа је грађанског друштва. Покушаћемо да иницирамо расправу о заоставштини београдске новоталасне сцене која слави 30 година. Мислим да је та сцена много тога променила и постала морални императив за потоње генерације.

Амброзић наводи да тада није било битно да ли неко уме да свира, већ да ли има шта да каже! Подсећа и да су тада настале многе битне групе.

– Бендови, поготово "Шарло акробата", били су револуционарни у музичком смислу. Те групе су представљале аутентичан рокенрол израз који је поникао овде, није био копиран. Наш рокенрол је тада добио свој идентитет. Многи од музичара из тог времена су и данас ту и имају шта да понуде. Интересантно је да се баш ове године са новим, одличним албумима, појављују "Дисциплина кичме", "Електрични оргазам" и "Партибрејкерси".

О сећањима на тај период, Момчило Рајин, музички критичар и одговорни уредник програма у СКЦ-у у то време, каже:

– Нови талас и панк био је одговор младе генерације, која је тада стасавала, на свет у коме је живела. Пошто нису били задовољни изгледом света и својом улогом у њему, у музици су пронашли вентил кроз који су изражавали незадовољство, фрустрације, жеље… Музика је била централно место око које се цела генерација окупила. Гледано из данашње перспективе, фасцинира колико су имали енергије и идеала. Тада су настале бар три значајне групе, које су оставиле дубок траг. Ту, пре свега, мислим на "Електрични оргазам", "Идоле" и "Шарла акробату". Ја сам био фасциниран музиком "Шарла акробате". То су била три потпуно различита човека која су радила нешто заиста чудесно и сваки њихов концерт је био догађај за себе.

Сматра да се одјеци тог времена осећају и данас. О томе зашто се од тога прави мит и зашто га називају златним периодом наше музике, Рајин прича:

– Зато што патимо од извесне дозе носталгије. Ако пробамо бар на тренутак да отклонимо носталгију, онда долазимо до фасцинантног податка – да је то био период када је Београд врвео од нове музике и бендова. Музика је тада, као никада пре и после, играла важну улогу за једну генерацију.

Рајин се присећа да су у то време у СКЦ-у скоро сваком давали шансу да се искаже. На питање да ли се зато сматра одговорним за многе значајне каријере, одговара:

– Веома ми је драго што су многи људи из тог периода данас успешни и што сам им ја на свој начин помогао. Са жаљењем морам да се осврнем на чињеницу да многи људи из тог периода више нису међу нама. Мислим да је ова изложба покушај да се бар из једног угла сажме једно време. За данашње младе генерације ова изложба ће бити интересантна макар да би се обавестили о томе шта су њихови родитељи радили пре 30 година и сигуран сам да ће открити колико су били "откачени".

Срђан Ђиле Марковић, сликар и вођа групе "Супернаут", који је у то време био басиста бенда "Радничка контрола" у коме су још били и Зоран Костић Цане и Срђан Тодоровић, сматра да је обележавање овог јубилеја покушај реконструкције оригиналног духа.