Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Бомбардовање које није проглашено ратом

У центру Београда прошле недеље су излепљени плакати следећег садржаја: „Србија је свет. НАТО против Србије. НАТО против света”.

Јасно је да је реч о још једној акцији неке организације која је сматрала целисходним да на овај начин покаже свој патриотизам и подсети на највећу трауму наше најновије историје, на десетогодишњицу почетка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије (читај Србије). На данашњи дан, 24. марта 1999, тачно у 20:38, прве ракете су погодиле војне циљеве у Батајници.

Био је то почетак жестоког ваздушног бомбардовања од стране највеће војне алијансе за коју свет зна, у операцији коју њени званичници ниједном нису официјелно назвали ратом. За њих је то била „ваздушна кампања”, операција „Сједињена снага”.

Наравно, ми то нисмо могли да доживимо другачије него као бруталну агресију, која ће потрајати читавих 11 недеља, да би се завршила „Кумановским споразумом” који су и НАТО и руководство СРЈ и Србије прогласили својом победом. Ко је поражен видело се тек касније, када смо пребројали жртве, израчунали штету и повукли се са Косова и Метохије – због чега је све то и почело.

(/slika2)НАТО напад је, без сумње, био крешчендо процеса растакања бивше, оне велике Југославије (СФРЈ), врхунац нeспоразума Србије са светом (и света са Србијом). Зашто смо – и да ли смо морали баш ми да будемо мета, полигон на коме ће НАТО, уочи свог полувековног јубилеја, пронаћи нови разлог постојања, а Америка редефинисати смисао своје глобалне супериорности и лидерства?

Да ли је овај рат могао да буде избегнут? Наравно да јесте, све у чему учествују људи може да има и другачији ток. Не може се рећи ни да је све било само несрећан стицај околности: све је резултат једне, судећи по исходу, не баш много промишљене политике, конфликта међусобно супротстављених националних циљева, државничке кратковидости, властољубивости и неразумевања реалности.

Корени су, истина, дубоки, али непосредни поводи су скорашњи. У средишту је коначни неуспех политичког експеримента званог Југославија, њене немогућности да уместо (једно)партијског нађе демократски разлог свог постојања и трајања, што је довело до њеног окрутног растакања.

Криза на Косову била је и увод и завршни чин те драме. У објашњењу следа догађаја који су довели до „асиметричног рата” Србије против (западног) света, можда је најсврсисходније поћи од Дејтона, конференције која је окончала рат у Босни.

У Дејтону, који је окупио све лидере са простора бивше Југославије, није било столице за представнике Косова и Метохије, аутономне покрајине Србије, која је у СФРЈ, са Војводином, имала статус „конститутивног елемента”, да би га изгубила у Милошевићевој „антибирократској револуцији”.

За Косово тамо није било места, јер да је на томе инсистирано, администрација тадашњег америчког председника Била Клинтона не би могла да се закити значајним спољнополитичким успехом. Истини за вољу, проблеми косметских Албанаца у том моменту нису интернационализовани. Проблем постоји: Албанци предвођени умереним Ибрахимом Руговом, у то време траже само „широку аутономију”, бојкотујући органе Србије и стварајући своје парадржавне институције.

Америка, кључни арбитар у формирајућем послехладноратовском поретку, не меша се много у косовски проблем. Невољно, на Балкану се активира тек поводом Босне, чија се агонија, рекосмо, расплиће у Дејтону, наравно, уз кључно америчко усмеравање.

Кад је, после тога, Слободан Милошевић стекао ореол „фактора мира и стабилности на Балкану”, Албанци, разочарани због пропуштене прилике да реализују своје националне амбиције, мењају стратегију. Уместо пасивног отпора, окрећу се насиљу. Прве оружане акције против снага реда Србије почињу већ 1996, а умерене замењују екстремисти. Већ 1998, аутономија за Албанце није више опција. На сцену ступа ОВК, чији лидери не желе ништа мање од независности.

У пролеће 1998, САД сматрају ОВК терористичком организацијом. Амбасадор Роберт Гелбард, специјални изасланик САД, на сусрету са новинарима у Београду у фебруару, недвосмислено каже да је ОВК „без сумње терористичка група”. И Савет безбедности последњег дана марта 1998, осуђујући употребу силе „од стране српских снага”, у Резолуцији 1160, осуђује и „терористичке акције ОВК”. Па како су онда ти терористи за кратко време успели да се преобрате у респектабилне западне савезнике?

Био је то опет резултат како домаће политичке конфузије, тако и међународног прилагођавања новим реалностима на терену. Милошевић у априлу организује референдум против међународног уплитања у решавање проблема на Косову, да би само после неколико дана, преговарајући са Холбруком, пристао да се у америчкој режији састане са Руговом.

Мало потом Холбрук се слика са лидерима ОВК којима је на коленима „калашњиков”. И од тог момента као да почиње одбројавање: у светском јавном мњењу се са новим интензитетом реактивира имиџ Срба као искључиво „лоших момака”, а Албанаца као њихових жртава. Милошевић верује да албанску побуну, иако је већ придобила моћне савезнике, може да сломи силом и у околностима када у Вашингтону поново јача уверење да он разуме само језик силе. Кад су почеле да стижу прве неувијене претње да ће се Америка и војно ангажовати, он се гласно пита „да ли су Американци толико луди да нас бомбардују”.

А онда прихвата оно за шта је само пре пола године тражио сагласност народа да не прихвати – интернационализацију. У споразуму са Ричардом Холбруком пристаје на верификациону мисију од 2.000 посматрача ОЕБС-а и на неограничени НАТО надзор ваздушног простора изнад Косова...

Тај споразум се распао до краја године, јер га је ОВК сасвим игнорисала, примењујући тактику провокација српских снага, како би изнудила интервенцију. Чекао се само окидач – и он је дошао после догађаја у селу Рачак, који је представљен као масакр над недужним Албанцима. У реалности, био је то случај који је, као и пре тога сарајевске Меркале, „спинован” тако да послужи као детонатор. И успело се: Рачак је био прекретница у америчком придобијању европских савезника за „одлучну акцију” против Милошевића, и ветар у леђа јастребовима у администрацији председника који се нашао запетљан у швалерској афери са Моником Левински и „импичменту”.

Припремеза бомбардовање, према накнадним сазнањима, трајале су седам месеци, дакле започете су много пре конференције у Рамбујеу. Живорад Ковачевић, у својој веома документованој књизи „Америка и распад Југославије”, ове преговоре је, са навођењем мноштва аргумената, назвао „алиби дипломатијом” – симулирањем одлучности да се нешто предузме у решавању проблема, али без стварне намере да се проблем реши. У тој симулацији, по Ковачевићу, учествовале су све три стране. Кад су на крају постављени услови које Милошевић није могао да прихвати – алиби за бомбардовање је био спреман.

Бомбардовање је изведено без ауторизације Савета безбедности, јер би таква сагласност, чак и да је испослована, био преседан који би НАТО савезу везивао руке за неке будуће акције. Бомбардовање је имало три циља: да покаже НАТО одлучност, да скине Милошевића и да умањи војне потенцијале Србије за „агресију против Косова”.

Требало је да траје кратко, али се показало да је то била погрешна рачуница. Па ипак, на крају се потврдило да сила нема обзира – „шизеле” и „смиреле” су утихнуле тек 10. јуна. Милошевић се одржао, али не задуго. Србија је опустошена и рачун за то се још плаћа. Косово је тамо где је – признато од једне трећине чланица УН и непризнато од две трећине, али Србије тамо (углавном) нема.

У многим изјавама и књигама у међувремену је оповргнута пропаганда да је мотив за бомбардовање био хуманитарни – разлози су били политички. То дакле није био „добар рат” каквим је представљен. То је био тест кредибилитета и капацитета НАТО, што је био и остао витални амерички интерес. А ми смо се само згодно наместили...

Коментари136
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.