Грбић: Грађани Србије предали су власт пленумима
Филозоф Филип Грбић оценио је да политичка криза у Србији превазилази уобичајене страначке сукобе и да је њена најопаснија последица разарање заједничких моралних вредности, без којих ниједна политичка заједница не може дугорочно да опстане. У ауторском тексту „Распад политичке заједнице”, написаном за „Српски компас”, Грбић упозорава да победа Студентске листе на парламентарним изборима не представља нови демократски искорак, већ, према његовом тумачењу, повратак политичким обрасцима који су у историји већ показали погубне последице.
„Политичка заједница распада се онда када вредносне супротности унутар ње постану морално и психички неподношљиве. Ишчезава прећутна сагласност у погледу значења појмова добра и зла. Људи настављају да живе у истом физичком простору, али у паралелним моралним световима”, пише Грбић.
Он указује да политичке поделе у таквим околностима престају да буду само питање различитих ставова о власти, институцијама и јавним политикама, већ непосредно утичу на односе међу људима, укључујући пријатељске и породичне везе.
Како објашњава, у друштву у којем нестаје поверење у добронамерност политичких противника, њихови поступци најпре постају неразумљиви, затим се тумаче као злонамерни, да би на крају сваки поступак неистомишљеника био посматран као израз личне злобе.
Тукидидово упозорење и распад заједничких вредности
У потрази за историјским објашњењем таквих процеса, Грбић се у тексту за „Српски компас” враћа готово две и по хиљаде година у прошлост, анализирајући сведочанство античког историчара Тукидида о грађанском сукобу на Коркири, данашњем Крфу, током Пелопонеског рата.
Према Грбићевом тумачењу, најдубља последица тог сукоба нису били само убиства, освета и суровост зараћених страна, већ потпуно преокретање моралних мерила. Подсећа и на оцену Фридриха Ничеа, који је у делу „Сумрак идола” за Тукидида рекао да је био храбар пред реалношћу.
Грбић наводи да је Тукидид уочио како су током грађанског рата поступци који су раније сматрани пороцима почели да се представљају као врлине, искључиво у зависности од политичке припадности њихових починилаца.
Дрскост је постала доказ храбрости, опрез се тумачио као кукавичлук, умереност као слабост, док је способност сагледавања ширих последица политичких одлука представљана као неспособност за деловање.
„Страначка припадност је по свом значају надмашила чак и крвно сродство. Учествовање у заједничком злочиначком подухвату постало је чвршћа гаранција лојалности од свете заклетве”, указује Грбић, интерпретирајући Тукидидово сведочанство.
Суштина тог историјског искуства, према његовој оцени, јесте потчињавање морала политичким интересима, односно успостављање двоструких стандарда у процењивању истоветних поступака.
„Исти поступак је хвале вредан када га почини ’наш човек’, а срамотан када га почини супарник”, пише филозоф.
Управо у том механизму Грбић препознаје једну од највећих опасности за савремено српско друштво. Политички сукоб, према његовом становишту, постаје посебно опасан онда када припадност одређеној страни постане важнија од истине, правде и основних правила међуљудског понашања.
Грађански рат може почети и пре оружаних сукоба
Грбић упозорава да је граница између уређеног друштва и потпуног распада цивилизацијских норми знатно тања него што се обично претпоставља.
Разарање политичке заједнице, истиче он, не подразумева нужно да су људи свесно одлучили да поступају неморално. Много је опасније када политичке страсти у толикој мери овладају њиховим расуђивањем да више нису способни да једнаким мерилима процењују поступке својих истомишљеника и противника.
Према његовом тумачењу, држава се не одржава искључиво захваљујући уставу, законима и институцијама. За њен опстанак неопходни су и заједничка морална правила, минимум међусобног поверења и спремност да се политичком противнику признају људско достојанство и могућност да заступа исправан став.
„Када све то нестане, грађански рат је, у извесном смислу, већ почео. Чак и ако још увек нема уличних борби”, упозорава Грбић у „Српском компасу”.
Он наглашава да за један народ нема већег зла од грађанског рата и управо зато посебну вредност придаје демократском поретку, упркос свим његовим недостацима.
„Демократија има много мана, али има једну драгоцену врлину – мирољубиву смену власти”, истиче Грбић.
Победа Студентске листе као успех радикалне левице
У другом делу ауторског текста Грбић прелази на анализу политичких последица изборне победе Студентске листе, доводећи у питање широко распрострањено представљање студентског покрета као новог облика демократског организовања.
Полазиште за његову критику представља текст „Револуција без вође”, који је Александар Матковић објавио на порталу „Пешчаник” неколико дана после парламентарних избора.
Грбић указује да Матковић у том тексту настоји да изборни резултат анализира без претераних емоција, али истовремено признаје да није неутрални посматрач, већ непосредни учесник политичких процеса о којима пише.
Како преноси Грбић, Матковић наводи да је био кандидат студентског покрета на изборима и да је током 2024. и 2025. године држао предавања на блокираним факултетима.
У својој анализи Матковић, према Грбићевом наводу, тврди да је Студентска листа постала „популарнија од десничарске власти” и да је успела да „разбије монопол политичких странака”.
Управо у тим оценама Грбић препознаје идеолошку природу студентског покрета, за коју сматра да није довољно разјашњена у јавности.
„Невероватно је колико се ретко јавно говори о томе да је победа Студентске листе најубедљивији успех екстремне левице у Европи још од пада Берлинског зида”, оцењује филозоф.
Грбић иде и корак даље, тврдећи да исход избора не треба посматрати искључиво као пораз дотадашње власти, већ као довођење у питање самих начела парламентарног политичког система.
„Није, дакле, побеђена само десничарска власт, побеђена је парламентарна демократија. Грађани Србије су својим гласовима власт у републици предали пленумима”, наводи Грбић.
Такво тумачење заснива на уверењу да пленумски начин организовања и одлучивања није истоветан институционалној одговорности коју подразумева представничка демократија, у којој власт мора бити политички препознатљива и подложна контроли.
Према његовој оцени, преношење стварне моћи одлучивања на пленуме представља политички експеримент чије последице могу бити изузетно озбиљне.
„Историја још није забележила случај у ком се ова врста политичког авантуризма завршила у нечему што није сиромаштво, репресија и свеопшта мизерија”, тврди Грбић.
Пленуми, самоуправљање и комунистичко наслеђе
Посебну пажњу у тексту за „Српски компас” Грбић посвећује Матковићевом опису студентског покрета као политичке организације без јединственог лидера, засноване на колективном самоуправљању и политичком образовању.
Цитирајући Матковића, Грбић преноси његову оцену:
„Недељна изборна победа онога што је постало Студентска листа проистекла је, дакле, из једне нове политичке културе: покрета без вође, заснованог на колективном самоуправљању и политичком образовању, какав на политичкој сцени Србије није виђен од распада Југославије.”
За Грбића, управо појмови колективног самоуправљања и политичког образовања представљају разлог за преиспитивање идеолошког карактера покрета који је освојио парламентарну већину.
Он сматра да је у јавном представљању студентског покрета изостало јасно указивање на сличности између таквог политичког организовања и идеја које су обележиле комунистичке покрете и системе.
Грбић износи и оцену да Матковић свесно избегава употребу речи „комунизам”, јер би, како тврди, њено отворено помињање изазвало отпор код великог дела бирача Студентске листе.
У том контексту критикује и део национално опредељене јавности који је подржао студентски покрет, сматрајући да није препознао идеолошке последице такве подршке.
Према Грбићевом становишту, док део српских националиста изборни исход тумачи као победу родољубиве омладине над претходном влашћу, поједини левичарски активисти у њему виде потврду успеха сопственог политичког модела.
Он зато одбацује тврдњу да су студенти створили до сада непознат облик демократског организовања, сматрајући да се иза нове терминологије налазе идеје које су већ имале своју историјску примену.
„Али право говорећи, оно што се данас у Србији догађа није далеко од комунизма. Не треба да се заваравамо како су српски студенти донели неку нечувену демократску новину”, наводи Грбић.
Упозорење на последице политичког експеримента
Завршна порука Грбићевог текста повезује два питања којима се бави – разарање заједничких моралних вредности и промену начина политичког организовања након победе Студентске листе.
С једне стране, аутор упозорава да друштво у којем политички противници више не признају једни другима основну добронамерност постепено губи способност да сукобе решава мирним путем. С друге, доводи у питање могућност да се стабилна парламентарна демократија изгради на моделу колективног одлучивања који, према његовом мишљењу, носи снажно идеолошко наслеђе комунизма.
У таквом развоју догађаја Грбић не препознаје демократску новину, већ опасност од понављања историјских искустава у којима су револуционарна обећања о новом друштву била праћена губитком политичких слобода и економским назадовањем.
„Све је ово већ виђено и много пута историјски тестирано. Увек се завршавало на исти начин. Бедом, репресијом и несрећом”, закључује филозоф Филип Грбић у ауторском тексту „Распад политичке заједнице”, написаном за „Српски компас”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


