Александар Апостоловски
Џевад Прекази је имао леву ногу која није припадала овом свету. Можда је зато толико дуго успевао да живи у различитим универзумима, а да ниједан не прихвати као потпуно свој.
У Косовској Митровици је рођен, у Београду је фудбалски крштен, у сплитском Хајдуку је гостовао, у Истанбулу је постао бесмртан. Да је којим случајем играо за још десетак клубова, вероватно би морао да отвори своје дипломатско представништво.
Али Преки није био дипломата. Био је фудбалер. А то је, у његовом случају, значило да левом ногом може да решава проблеме за које ни војске нису имале одбрамбени штит.
Када би стао иза лопте, противнички голман би почињао да размишља о пензији. Зид би се намештао, публика је задржавала дах, а голман је имао израз лица човека који се управо сетио да је оставио укључену ринглу. Онда би Преки шутнуо. Био је то његов час геометрије. Лопта би променила правац, онда гравитацију и завршавала би тамо где је мајстор замислио – yглавном у рашље.
У Партизану је провео седам година. Довољно да постане део црно-беле анатомије. Није био само играч који носи дрес. Био је разлог због којег се долазило на стадион ЈНА. Три титуле првака Југославије нису биле мала ствар у ондашњој моћној Југо-лиги, али Преки никада није био човек који би своју величину мерио само пехарима. Заиста. Сетиш се Прекија, пустиш „Црне косе” и ухвати те језа.
Отишао је у Хајдук, где је освојио Куп, мада се то схвата као летовање, па у Галатасарај, где је освојио две титуле првака Турске. Замало да мазне и Куп шампиона. У Истанбулу су га толико заволели да су му дали улицу. Београд му је дао Дорћол, Партизан јужну трибину, а Турци улицу на Босфору. Човек би помислио да је реч о некаквој међународној размени културних добара, само што је културно добро имало копачке, разоран слободан ударац, дриблинг и завршни пас.
Али Преказија не одређује само његов шут и дриблинг, него оно што је одбио да уради са собом. Није дозволио да га преведу на језик туђих подела.
Албанац по пореклу, Југословен по осећању, Београђанин по ставу, Партизановац по судбини. У данашњој Србији таква биографија захтевала би колегијум профајлера који би морао да објасни како се постаје такав, велики човек. Само је он знао чаробну формулу за то.
Његова кућа у Косовској Митровици била је запаљена, зато што је Албанац који је изабрао Београд. Град његовог детињства постао је место којем није могао да се врати на начин на који се човек обично враћа кући. А Београд је остао његов. Балканска метропола и он савршено су се слагали, шетали су заједно, руку подруку, до његовог последњег даха. Београд је знао да није био његова резервна адреса, већ истински дом.
Говорио је да је Београд његов град. И није то изговарао као политичку поруку. Говорио је то много више као човек који се чуди зашто га то уопште питају. Која му је била крвна група? Она најређа – људска! Нема је у Институту за Трансфузију крви.
На мобилном телефону му је увек звонила „Интернационала”. То је била његова религија. За све презрене на свету. Он и Че Гевара, као дует у који више неко не верује и зна да су илузија, али их сви поштују, јер људска врста опстаје захваљујући тој опсени.
У једној београдској кафани звони „Интернационала”, за столом седи легенда Партизана, у новчанику вероватно има неку фотографију из Истанбула, а на питање о идентитету одговара звиждуком аргентинског револуционара. Мора да је сада ту негде и Марадонин дух који са њима пуши томпусе и наручује пиће.
Да је којим случајем данас био фудбалер, Прекијев агент добио би нервни слом. Не би знао шта да стави у његову биографију на друштвеним мрежама. Џевад Прекази не би имао таквих проблема. Не би му био потребан профил да би знао ко је.
Његова љубав према Партизану била је готово породична, али није била искључива. Када је отишао у Галатасарај, није оставио црно-беле боје на аеродрому. У Истанбулу је пронашао нову љубав, а није морао да убије стару да би јој доказао верност.
Зато је желео да му, када дође време, у ковчег ставе два дреса: Партизанов и Галатасарајев.
Два дреса за последњи излазак пред публику. Она која је касно заплакала за њим. Један дрес за Београд, други за Истанбул. Један за младост, други за још један град и клуб који му је узвратио љубав.
Само је Преки могао да смисли такву музејску поставу за вечност.
Али он није био човек који је живео само од успомена. Није се трудио да буде допадљив. Није ни морао. Његов ауторитет није долазио из функције, телевизијских студија, политичких веза или менаџерских дилова. Долазио је из успомена, када је Партизан играо моћан фудбал. А онда је свима показао како изгледа славан фудбалер када престане да игра.
Можда је управо зато Прекази био толико важан за једну генерацију навијача. Он је припадао времену у којем је фудбалер могао да буде мангуп, уметник, левичар, локалпатриота и светски путник, а да не мора да ангажује агенцију за односе с јавношћу како би слаткасто описао своју личност. Преки никада није имао своју „Долче вита”, али никада није дозволио да ико икада примети његову бол.
Данас се фудбал игра у лабораторијским условима. Трче се километри, мере се интензитети, или томе слично, анализирају се углови додавања, а играч има стручњака за сваки део тела. Прекази би вероватно све то саслушао, запалио цигарету и питао – Момци, а где је ту лопта? И ко ће да је шутне?
Данас, када фудбалери мењају клубове чешће него што мењају фризуре, а о њиховој припадности говоре маркетиншки стручњаци, Прекази делује као реликт неког другог света. У том свету се знало шта значи истрчати пред Југ, шта значи носити црно-бели дрес и шта значи када те педесет хиљада људи прихвати као свог.
Преки је имао и Београд и Истанбул. Имао је Партизан и Галату. Имао је своју Косовску Митровицу, чак и када су му је други одузели. И имао је оно што је данас можда најређа људска особина – није дозволио да му други пишу биографију.
Зато га не треба претварати у мермерну фигуру. Није он био од тог скупог камена. Био је створен од фудбала, ината, музике, левог стопала и једног, помало старомодног обичаја да је постао човек којем не може да се залепи било каква етикета. Свака се одлепљивала од њега.
Ако је фудбал заиста најважнија споредна ствар на свету, Прекази је био један од оних због којих верујемо да је ипак најважнија.
И да, када би се поново нашао пред слободним ударцем, не бих се кладио на голмана. Да ли ће му се Београд и Србија одужити како је заслужио? Сумњам, али је то најмање важно. Далеко је значајније шта пише у тестаменту Џевада Преказија: „Само треба волети људе, знати да шутнеш левом и да 40 метара није предалеко!”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


