Кризе, стресови и поуке

Данас, у време велике светске економске кризе, има добрих разлога да се подсетимо једне друге озбиљне кризе која је потресла нашу државу пре десет година. Реч је о кризи изазваној „хуманитарним бомбардовањем”, које је преко ноћи радикално изменило живот људи у Србији.

Одлучио сам тада, са групом својих сарадница, да ову болну, али јединствену прилику искористим за једно социјално-психолошко истраживање доживљаја и понашања становништва Србије у изразито кризној ситуацији. Наше истраживање (Ж. Требјешанин, Н. Ханак, Н. Драгојевић и И. Стојковић, „Психосоцијалне последице рата на децу и родитеље”, Београд 1999) које смо вршили у време НАТО бомбардовања Србије у пролеће 1999. било је типично акционо истраживање. Настојали смо да што објективније региструјемо, опишемо и систематизујемо реакције људи на бомбардовање, као и његов утицај на ментално здравље становника. Значај истраживања био је у томе да се провери колико екстремно стресна ситуација као што је рат утиче на психички живот људи. Практични циљ био је да се пронађу најбољи начини да се помогне деци и родитељима у превазилажењу последица бомбардовања у емоционалној, социјалној, когнитивној сфери. Занимало нас је и колико су распрострањени психосоматски поремећаји и болести код деце и родитеља.

Ремећење уобичајеног начина живота (одласци у склониште, престанак школе итд.), затим хронична изложеност сликама разарања и убијања, а посебно претећи стимулуси (сирене, детонације, подрхтавање тла, звук авиона) провоцирали су реакције страха. Код деце доминирали су страх од рушења куће, од рањавања, сопствене погибије и губитка или раздвајања од родитеља. Родитељи су, такође, имали те страхове, али они су се још више плашили од неизвесне будућности, шта ће бити после рата. Поред страхова, била су присутна и друга негативна осећања, карактеристична за стрес – бес, депресивност, немоћ, очајање и др. Затим, посебно су били упадљиви поремећаји сна, апетита, говора (деца), сексуалне функције (родитељи), као и поремећаји у социјалном понашању.

Истраживање током бомбардовања показало је да наши људи имају претежно добре стратегије за превазилажење стреса. На питање о начинима на које савладавају властите страхове, одговори испитаника открили су разне, делотворне стратегије превладавања. Најчешћи вид савладавања страхова био је путем самоконтроле, аутосугестије и размишљања. Овај приступ савладавању страха подразумева храбрење себе, дистанцирање и минимизацију опасности („Сачекам да прође и верујем да нам се неће десити најгоре”; Аутосугестијом, налажењем утешних вести; „Надам се неће, ипак, нас”). Следећи, чест облик превладавања страхова је кроз социјалне контакте, тј. кроз дружење и разговор са члановима породице, пријатељима, комшијама, колегама. Ефикасна стратегија је и бављење разноврсним активностима (кућним пословима, шетањем, читањем итд.). Упражњавање свакодневних активности пружа људима осећање да нису сасвим немоћни, да имају област личне контроле. Сличну улогу имала је и брига о деци. Родитељи су одговорност за децу доживели као један од својих најважнијих задатака и она им је била брана препуштању негативним осећањима, страху и безвољности. Бекство од рђаве стварности (узимање седатива, прекомерно спавање) као начин борбе против страхова, за разлику од претходних видова, представља неконструктивну стратегију.

На крају, испитанике смо питали да ли су током бомбардовања стекли и неко драгоцено искуство. Наизглед парадоксално, већина испитаника (91 одсто) у рату је успела да сагледа и нешто добро, корисно. Најчешће је то пробуђен осећај блискости, солидарности и заједништва. Људи су се у рату зближили са пријатељима и комшијама, више се дружили и међусобно помагали, храбрили и тешили, и то им је, кажу, представљало драгоцено искуство, а и помогло им је да лакше превладају тешке тренутке. Многи су у рату драстично променили поглед на животне вредности, а неки стекли, кажу, вишу мудрост. Код неких је дошло до продубљене самоспознаје, као и до психичког и духовног сазревања (достизање психичке равнотеже, озбиљности, издржљивости и снаге да се преброде критичне ситуације). Бомбардовање их је ментално „протресло” и подстакло на коренито преиспитивање дотадашњег система вредности. Тада је дошло до новог сагледавања правих вредности: живота, здравља, породичног живота, дружења, солидарности и љубави. Угроженост ратом ових, раније потцењиваних вредности, омогућило је да се сада оне препознају као најдрагоценије. А раније вредности – новац и материјално богатство – изгубиле су на важности. О овом духовном и моралном преображају најбоље говоре аутентични одговори испитаника: „Почела сам кондензованије да живим, осећам свим чулима. Драгоцено је сазнање колико смо пропуштали да се радујемо малим стварима”; „Схватила сам да је најважније сачувати живот, а раније сам се нервирала за сваку ситницу”; „Чини ми се да сам постала још одраслија и зрелија жена, да сам очврсла”.

На основу ових резултата могло би се закључити да су нас прошле велике кризе опаметиле и ојачале. Али ова мишљења превиђају да се код нас кризе и стресови гомилају (транзиција, хиперинфлација, беда, ратови, санкције, бомбардовање, незапосленост итд.) и да свако од нас има границу подношења неке количине стреса.

Погрешно је мислити да ће и у овој кризи бити ефикасне исте стратегије превладавања, јер ова криза је другачије природе од оне настале бомбардовањем. Тако, рецимо, стратегија тражења социјалне подршке ефикасна је онда када се људи налазе у истој, угрожавајућој ситуацији, јер омогућава размену мисли и осећања, храбрење и узајамно тешење. Али, данас, економска криза, напротив, доводи до раслојавања и драстичне поделе на оне који су запослени (привилеговани, „спасени”) и оне који остају без посла (изгубљени, „потонули”). Бомбе и заједничка угроженост били су подстицај за јачање пријатељских веза и моралних вредности, а економска криза, бојим се, биће подстицај за развој немилосрдних конкурентских односа, за сурову борбу за опстанак која гуши саосећање и разара моралне вредности.

психолог, професор универзитета