У загрљају старих љубави

Словенска душа и цигански темперамент су моја комбинација,давно је рекао један од најзначајнијих словеначких композитора, музичара и песника Зоран Предин. Бивши фронтмен састава „Лачни Франц”, кога многи сматрају пиониром жанра „gypsy swing”,недавно је објавио нови албум „Инвентура”, који ће представити сутра увече у Студију Ем у Новом Саду, а у петак у „Сава центру”. Овим концертима Предин, који ће наступити са својим „GypsySwing” бендом, слави и 30 година каријере.

– Припремио сам избор песама од којих ћу неке последњи пут отпевати. Не могу више да вучем са собом сав тај репертоар и морам да направим рез. Представићу gipsy swing програм који укључује два последња албума – „За шаку љубави” и „Инвентура”, као и све оне песме које морам да отпевам, јер су оне нека врста моје личне карте. Отуда и назив концерта „У загрљају старих љубави”. Припремио сам пуно нових вицева, о томе како се осећа неко ко је напунио педесету и дошао у ситуацију да стоји на врху планине са које се види почетак, али и крај. То је направљено са пуно хумора, тако да ћемо се два сата сви лепо насмејати и једва чекам да почне тај концерт.

На албуму „Инвентура” први пут пева на хрватском. Већ 30 година, како каже, покушава да руши језичке баријере. На албуму се налазе и обраде чувене партизанске песме „Билећанка” и Штраусовог „Радецки марша”.

– Три деценије објашњавам да је партизанство једна ствар, а комунистичка идеологија друга. За мене су партизани увек били борци за слободу, а не идеолози. Мени је песма „Билећанка” врло драга, често је певам и публика је одлично прихвата. Што се тиче Штрауса, сваког 1. јануара буди ме „Радецки марш” када на телевизији преносе концерт из Беча. Пошто вероватно никада нећемо имати прилику да одемо тамо, решио сам да својој публици приуштим тај угођај и надам се да ћемо се сви заједно забавити уз моју верзију.

У Прединовом „GypsySwing” бенду ритам гитару свира његов син Рок. Каже нам да је веома поносан на талентованог сина, академског сликара и музичара.

– Рок је недавно објавио трећи CD, свира блуз и стварно добро звучи. Бољи је од мене. Били смо заједно на концерту Стинга у Бечу, а предгрупа му је био састав његовог сина. Ја сам схватио да сам те вечери поноснији отац од Стинга.

Зоран Предин однедавно има и нови надимак, помало изненађујући, али забаван– Сиви Вондер. Саговорнику „Политике” се баш свиђа да га тако зову.

– Добио сам недавно у Истри тај надимак. Избацили су слово т, па сам само Сиви, јер сам стварно сиве косе, а свиђа ми се и презиме Вондер. Ако сам ја сиво чудо, нека буде тако, немам ништа против.

За правац „gypsy swing”, који га последњих година заокупља, каже да је светски жанр, и баш у томе види шансу за пробој у свет. Обећава да ће радити на томе.

– Пре десетак година на Би-Би-Си радију у Лондону одржали смо концерт уживо и свирали смо публици од 60 милиона слушалаца. Продуцент са Би-Би-Сија се одушевио и позвао нас да се вратимо у Лондон, али тадашња постава „Мар Ђанго квартета” није могла да се окупи. Сада ћу са „GypsySwing” бендом покушати поново. Gypsyswing је углавном инструментална музика, и у том смислу смо ми нешто сасвим посебно и зато мислим да су то врата у свет кроз која ћемо се пробити.

Пре три године наступао је у Београду са некадашњим бендом „Лачни Франц”. Данас признаје да је тој групи место на DVD-јевима и у књигама и дефинитивно се опрашта од прошлости.

– У Београду ћу неке ствари „Лачног Франца” отпевати последњи пут. Имам толико планова и жеља које морам да остварим и зато један део мог живота одлази у слатку прошлост, где ће и остати.

Некада су се у грамофону Зорана Предина вртели „Пинк флојд”, „Дорси”, „Лед цепелин”, Боб Дилан…Данас углавном слуша музику у CD плејеру у својим колима.

– То је углавном класична музика, јер се уз њу најбоље концентришем. Слушам и Брајана Ферија…мало смиренију, нежнију шансону.

Као клинац био је врло талентован за кошарку. Догурао је и до припрема кадетске репрезентације, али даље није ишло. Данас му је помало жао што није успео да се оствари у кошарци, али музика је донекле успела да замени љубав према спорту.

– У Љубљани, на утакмицама Олимпије, добио сам седиште крај саме аут линије. Нас тридесетак има част да седи ту. Уживам, али понекад размишљам како би за сваки случај требало да понесем опрему. Кошарка је моја велика љубав и можда у идућем животу мало више порастем.

Три деценије је у музици, а каже да је сада тек на пола пута. Док год хода, отвараће уста и покушавати да пева.

– Постао сам аутор и за своје колеге. Написао сам доста тога и ових дана са бендом „Тешка индустрија” снимам песму која се зове „Џез ба Вучко”, посвећена 25. рођендану Вучка, маскоти сарајевских олимпијских игара. Покушаћу што више да се посветим раду за друге музичаре. У Француској тражим некога ко ће да сними и отпева мој програм, а мислим да ћу то покушати да урадим и у Србији. Догађају ми се разне нове ствари, осећам неку нову слободу, опуштенији сам, и веома радознао. Већ имам планове за наредних пет година– шта ћу радити, где, кад, како...