Тајне господина Крека

Нови роман аргентинског писца Хуана Октавиjа Пренса "Господин Крек", који је у преводу Гордане Ћирјанић објавила београдска "Просвета", биће представљен данас у 11 часова у књижари "Геца Кон". То је био повод да Хуан Октавио Пренс поново дође у Београд у којем је, као млад професор шпанског језика на Филолошком факултету, провео неколико година.
Хуан Октавио Пренс рођен је 1932. године у Аргентини коју, као политички емигрант, напушта 1975. После боравка у Београду, Пренс се 1978. трајно настањује у Трсту. Радни век је провео као универзитетски професор шпанског језика и књижевности, а од 70-их година прошлог века објављује поезију. "Повест о обезглављеном човеку", кратки роман објављен на турски, француски, италијански и српски, доноси Пренсу углед прозаисте. Следи есејистичка козерија "Свети дим", коју је код нас у преводу Гордане Ћирјанић објавио чачански "Градац".

Српско издање Пренсовог најновијег романа "Господин Крек" први је објављени превод ове потресне приче о једној људској судбини у диктатури.

Радња романа се одвија 1977. године, што значи усред војне диктатуре. Mеђутим, заплет романа надилази те податке, јер оно што се Креку дешава могло би да му се деси и у демократији. То што се радња одвија током диктатуре, доприноси да буду очигледније тешкоће са којима се у сваком друштву суочава човек који је одлучио да не врши насиље над самим собом и који очајнички тражи властити простор како би се измакао од неприродних околности у којима му је запало да живи. Наравно да ово говори читалац Пренс, пошто је прочитао роман. Писац Пренс, са своје стране, само је хтео да исприча једну животну причу која је чак и за њега, у извесним тачкама, остала тајанствена и конфузна. У основи романа је једна стварна личност, а читалац ће сигурно имати оне исте сумње и исто чуђење које према таквом човеку гаји аутор.

Ко мање, ко више, сваки грађанин је на неки начин у сукобу са властима. Не знамо да ли је Крек одговоран за оно што му се дешава, или је жртва забуне. Једна тривијална околност, приватна и случајна, а то је изнајмљивање стана, биће полазиште за догађаје који обелодањују дубоке противречности између појединца и друштва у којем он живи. Крек одбацује правила игре која му намеће једно неправедно друштво, одбија да се определи за једну од две опције, јер су му обе стране. Одабира пут за који ће се на крају испоставити да је немогућ, а то је исто што и рећи: нико не може да се изузме из друштвених правила.

Мислим да Крекове перипетије помажу да се разуме клима подозривости и несигурности, својствена свакој диктатури, али такође присутна у ма којем друштву када се неком појединцу, о коме се мало зна, а и то мало је неразумљиво, догоди нешто што прекорачује оквире свакодневног живота. Као што сам већ рекао, намера ми је била да испричам једну животну причу, а за то је такође неопходно дочарати атмосферу, расположење које је владало у датим околностима. Евентуалне моралне осуде су нешто што долази накнадно, што би, чини ми се, требало да обави читалац. Са друге стране, ваља имати у виду да је Креку слобода враћена такође усред диктатуре, а чињеница да људи проналазе мотиве због којих им овај човек остаје сумњив, говоре да су исти људи прихватили подозривост као механизам одбране.

Веома ме је занимало шта ће написати Магрис о Креку. Мислим да је његов начин читања био просветљујући, и да је помогао чак и мени у разумевању најважнијих аспеката приповести. Што се тиче стана, признаћу вам нешто: да сам знао зашто га је Крек изнајмио, не бих ни написао овај роман. Иначе, то је роман пун одсуства - дозволићете овај парадокс. Има много тога у вези с мојим јунаком што ја не знам, али и много тога што знам а што је Крек желео да остане тајна. Веома сам обзиран према приватности свог јунака. Управо то је разлог што ће Крек однети са собом у гроб свој мотив за изнајмљивање стана. Са друге стране, а сада опет говорим као читалац, сматрам да је за сврхе приповести потпуно ирелевантно зашто је он изнајмио стан. Чини ми се да је једино релевантна сама чињеница да такво једно изнајмљивање стана постаје каписла за развој романа, мада је аутор на исти начин могао да изабере ма шта друго што би покренуло лавину догађаја.